Raša Plaović... Bila sam treći ili četvrti razred osnovne, kada sam nastupala na sceni koja nosi to ime. Radili smo neki mali mjuzikl o Edvardu Grigu, u režiji fantastičnog Aleksandra Nikolića. Nije da sam tad znala ko je Aleksandar Nikolić, a ni Raša Plaović, ali su mi ta imena (kao i Edvard Grig uostalom), ostala urezana kao veoma lepo isustvo. I uvek me je zanimalo ko je taj Raša Plaović po kome scena nosi naziv. 

Kasnije, kad sam malko poodrasla i dokopala se Googla, nije me mrzelo, zadovoljila sam svoju detinju radoznalost... I bila oduševljena likom i delom Radomira Raše Plaovića, veoma ponosna što sam, eto, imala prilike da nogom kročim na te daske koje škripuću njegovo ime.

Teško detinjstvo i upornost budućeg glumca

Radomir Raša Plaović, rođen je 1899 godine, prema nekim izvorima trećeg, po nekima sedmog, a po nekima i 20. februara. Stari vs novi kalendar, julijanski vs gregorijanski, ko bi znao, uglavnom, rođen je u februaru. U malom mestu zvanom Ub. Mladost je proveo u Beogradu, gde se sa porodicom doselio još kao mali dečak. Bio je najstarije dete u porodici, te je pomagao roditeljima u borbi za golu egzistenciju. Radio je razne poslove: služio po bogatim kućama, bio obućarski šegrt,  pomagao u kafanama kako bi ostatke hrane odneo kući, prodavao novine, radio kao moler, bio telegrafista u tadašnjoj pošti. Promenio je preko 13 zanata, pre nego što je postao glumac. 

Istovremeno, upisuje realnu gimanziju i tu se po prvi put obreo pred publikom igrajući Huana iz "Pesnik"-a Vojislava Ilića. Igrao je tada pred svojim vršnjacima u gimanziji. Tu, u gimnaziji dočakuje i najtežu godinu svog života 1914. Majka mu umire, a posle dva meseca počinje rat i njega kao telegrafistu odvode u ratni logor u Češkoj, a zatim ga prebacuju u Mađarsku gde je dane provodio čuvajući stoku i orući njive. 

Slobodan duh ovog nesvakidašnjeg čoveka, nije mirovao. Željan slobode i spreman da za nju istrpi sve, Raša je jedanaest puta bežao iz logora. Ponekad sam, a ponekad u društvu još nekog zatvorenika koji se odvažio na takav korak. Dva puta je čak stigao do Beograda, kod brata i sestre (i otac mu je preminuo u međuvremenu), ali ga i odatle hapse i vraćaju u logor. Svaki put kad bi ga u logor vratili, čekala ga je kazna. Pored redovnih batina, kazna za ovakav prestup bila su "vešala", ruje i noge vezane na leđima, pa čovek o njih obešen da, kao klatno, visi sa grede. Izuzetan bol koji je "vešanje" trenutno izazivalo, nije Rašu sprečilo da isplanira bekstvo i pobegne i sledeći put. Kao da je smisao postojanja u datom trenutku nalazio u nadmudrivanju sa čuvarima. 

Sve ovo Raša je prošao pre navršenih 18 godina. To ga je i sačuvalo u životu. Punoletni begunci bili bi streljani, a Raši je sledovalo "samo vešanje". Posle niza spektakularnih bekstava i vraćanja, konačno je sredinom 1918. pobegao, a da se više nije vratio u logor. 

Pronalazk životnog poziva

Nakon završetka relane gimnazije, upisuje Hemijski fakultet i tu se pridružuje amaterskoj glumačkoj grupi. Ova grupa, uvidevši njegov talenat, nagovara ga da se prijavi za audiciju Narodnog pozorišta u Beogradu, te Raša izvodi ponovo istog "Pesnik"-a Vojislava Ilića sa kojom je već jednom pobrao aplauze svojih vršnjaka u realnoj gimnaziji. Tada je imao 21. godinu. 

U početku, Raša u Narodnom pozorištu igra male i sporedne uloge, gledajući kolege u glavnim ulogama na sceni, pitajući se hoće li i on ikada zaigrati glavnu ulogu. Gledao je i učio, naporno radio na sebi i polako napredovao kroz sve veće i veće uloge (prvo u ruskim klasicima, a zatim i u Šekspirovim dramama). Doživevši i na svojoj koži tretman glumaca kao građana drugog reda u to vreme (često je citirao naredbu Kneza Miloša: "...da se glumci, kurve i lopavi imaju sahranjivati izvan grobalja") upisuje i završava Filozofski fakultet na katedri za istoriju. Međutim, društveno priznanje izostaje, te Raša upisuje i završava još jedan fakultet: Arhitektonski.  U poslednjem svom intervjuu 1976. godine, o tim svojim završenim školama rekao je da za sve ima diplomu, ali da jedino za glumu nema nikakvu školsku svedodžbu. Arhitekturom se bavio koliko da projektuje svoju sopstvenu kuću. 

Dve svoje uloge, sam Plaović izdvaja kao najznačajnije: Leona u predstavi "Gospoda Glembajevi" i Hamleta Šekspirovog koje je igrao sa manjim prekidima skoro 30 godina. Poznat po svojoj dikciji i neupitnom talentu, postaje prvak Narodnog pozorišta između dva svetska rata. Tridesetih godina bio je i upravnik drame i u jednom od retkih intervjua govori o svojoj preciznosti, disciplini i ludačkoj posvećenosti svemu što radi. Bespoštedno se davao pozorištu, a to je očekivao i od drugih, prvenstveno svojih kolga glumaca. Jednom prilikom, kada je tražio da se proba nastavi iako se predviđeno vreme za nju završilo, jedan kolega se suprostavio prekovremenom radu, te ga je Raša, u žaru rasprave besno upitao: "A kako mogu ja?" "Jer si lud" - mirno je odgovorio kolega. I zaista je u pozorišnim krugovima smatran ludakom. U to vreme, napisao je svoju najznačajniju dramu "Kad je sreda - petak je" koja je na sofisticiran način kritikovala tadašnje društvo, te veoma brzo predstava biva zabranjena i skinuta sa repertoara. Veoma čvrst u svojim stavovima i ne odstupajući ni za jotu od svojih principa, sa dolaskom II svetskog rata, biva nepoželjan i odstranjen iz Narodnog pozorišta. Za četiri godine, nije mu ni prišao - izdržavao se radeći kao knjigovođa u zemljoradničkoj zadruzi. 

Nastaviće se...