Dve svoje uloge, sam Raša Plaović izdvaja kao najznačajnije: Leona u predstavi "Gospoda Glembajevi" i Hamleta Šekspirovog koje je igrao sa manjim prekidima skoro 30 godina. Poznat po svojoj dikciji i neupitnom talentu, postaje prvak Narodnog pozorišta između dva svetska rata.

Tridesetih godina bio je i upravnik drame i u jednom od retkih intervjua govori o svojoj preciznosti, disciplini i ludačkoj posvećenosti svemu što radi. Bespoštedno se davao pozorištu, a to je očekivao i od drugih, prvenstveno svojih kolga glumaca. Jednom prilikom, kada je tražio da se proba nastavi iako se predviđeno vreme za nju završilo, jedan kolega se suprostavio prekovremenom radu, te ga je Raša, u žaru rasprave besno upitao: "A kako mogu ja?" "Jer si lud" - mirno je odgovorio kolega. I zaista je u pozorišnim krugovima smatran ludakom.

U to vreme, napisao je svoju najznačajniju dramu "Kad je sreda - petak je" koja je na sofisticiran način kritikovala tadašnje društvo, te veoma brzo predstava biva zabranjena i skinuta sa repertoara. Veoma čvrst u svojim stavovima i ne odstupajući ni za jotu od svojih principa, sa dolaskom II svetskog rata, biva nepoželjan i odstranjen iz Narodnog pozorišta. Za četiri godine, nije mu ni prišao - izdržavao se radeći kao knjigovođa u zemljoradničkoj zadruzi. 

Nastanak strogog ali odličnog profesora

Posle Drugog svetskog rata, tadašnje vlasti vraćaju ga u Nardno pozorište. Ne baš zadovoljan tretmanom kolega koji su sa pravom ili ne (kao Žanka Stokić) bili proglašeni izdajicama i narodnim neprijateljima, Raša ostaje u pozorištu, svojoj pravoj "Kući" (kako je nazivao Narodno pozorište), kao pravi i predani profesionalac. 

Pored angažmana u Narodnom pozorištu, neposredno posle II svetskog rata, Raša Plaović, izvodi jednu generaciju glumaca na Akademiji. Kakav je bio na sceni i u pozorištu, takav je bio i kao profesor. Profesionalan, ludački predan i težak. Svoje obaveze nije prepuštao asistentima, sam je radio sa studentima,ali im do treće godine nije dao da postvljaju predstave, niti da igraju, iako su to ostali  studenti sa drugih klasa uveliko radili. Smatrao je da prvo moraju biti dobro teoretski potkovani, da izvanredno vladaju svojim govornim aparatom, da nauče dikciju i govor tako da ih i poslednji red u pozorištu dobro i jasno čuje.

Kada su mladi ljudi stigli na svoj prvi čas glume, Raša ih je dočekao rečima: "Zašto ste, deco, došli ovamo, vidite da je danas lepo vreme, idite na Kalemegdan, šetajte. Ovo je težak zanat." Niko nije otišao da šeta. Ostali su. A kasnije, kada neko od njih ne bi bio uverljiv u onome što radi, Raša bi mu rekao: "Lažeš, sine, lažeš. Hajde iz početka." Ispod njegovog profresorskog čekića izašli su Ljuba Tadić, Petar Banićanin, Momčilo Životić, Dragomir Gidra Bojanić, Branislav Ciga Jerinić, Slavka Ružić, Petar Laković. Kako bi svi njegovi studenti imali podjedanku priliku da pokažu šta su naučili na Akademiji, Raša je za njihovu završnu predstavu napisao dramu "Avlija" u kojoj su Ciga Jerinić i Branka Ružić igrali muža i ženu, što su kasnije u životu i postali. 

Bavio se i pisanjem eseja, drama, knjiga i udžbenika. Knjige "Obrada dramske uloge", "Režija i gluma" koncipirane su kao udžbenic ili priručnici za studente, profesionalne glumce i amatere. Knjiga "O recitovanju" kroz primere prikazuje najveće greške glumaca u dikciji, uči čitaoca, razumevanju teksta, analizi dela, važnosti pauza i akcentovanja. 

Bio je i aktivan član, pa jedno vreme i sekretar Udruženja dramskih umetnika, trudeći se da svojim kolegama obezbedi penziju i zdravstveno osiguranje koje tada nisu imali. 

Televizija kvari kvalitetnu glumu

Raša nikada nije voleo film i televiziju. Iako je glumio u nekoliko filmskih i televizijskih ostvarenja, nije mu prijao iseckani način glume, tako normalan za snimanje filmova. Smatrao je da mikrofon kvari govorni aparat glumca jer se onda glumac navikne na njega, pa posle ni u pozorištu ne govori kako treba. Svom tadašnjem mladom kolegi Miji Aleksiću je zamerao snimanje reklama, jer je smatrao da se time unižava glumački zanat. 

Već uveliko u penziji, Raša piše knjigu o Narodnom pozorištu "Naša Kuća gledana iznutra", u kojoj govri o društvenim prilikama kroz događaje u pozorištu iza scene, o uprvanicima, glumcima, gardaroberima, scenografima... svemu onome neophodnom što se događa iza scene da bi se predstava iznela na svetlost bine i predala gledaocima. 

Radomir Raša Plaović umro je u Beogradu 1977. godine i sahranjen je u Aleji zaslužnih građana. Danas, njegovo ime nose mala scena u Narodnom pozorištu, godišnja nagrada za najboljeg pozorišnog glumca, ulice u Beogradu, Valjevu i Ubu i jedno amatersko pozorište u Ubu. 

Iako sam rođena dvadeset i kusur godina nakon Rašine smrti, čitanje prvog teksta o njemu pre nekoliko godina, kao i sada, istražujući građu za ovaj tekst, Rašin život i rad ostavili su na mene neverovatan utisak. Ogromna životna energija, želja za slobodom, istrajnost i predanost u svemu i svemu što radi, profesionalnost... Šta je sve on prošao, a šta je meni danas "teško". 

Jedna njegova rečenica na pravi način zaključuje i zaokružuje ovaj tekst:

"Ne beži od svog vremena jer ionako ne možeš uteći. Ali, niti mu sasvim poklekni, ne potčinjavaj se, ne robuj do kraja! Drugim rečima, budi određen, svoj, pa ako te to i košta, a ti – plati.”