Stamene zidine kule Nebojše kriju u sebi priče nevoljnika koji su u njoj proveli dane i noći, zagledani u nemirni Dunav pod njenim zidinama, čekajući neizvesnu sudbinu. Jedan od njih bio je grčki junak i pesnik Riga od Fere, koji je prvi i poslednji put video Srbiju i Beograd u svojim poslednjim danima.

Buntovni sin Elade

Jednom je za Rigu od Fere rečeno da je "svojim rođenjem i jezikom pripada Grcima; svojom smrću Srbima;  a svojim mislima i radom, svim balkanskim narodima." I zaista, njegova priča počinje 1757. godine u Tesaliji gde je rođen u mestu Velesinu, na četiri sata hoda od Volosa. Savremenici pamte da mu je pravo ime bilo Rigas, a prezime je uzeo po rodnom mestu, te se nazivao Rigasom Velesincem ili Velestinlisem. Danas popularno prezime Fera dobiće posle smrti kao podsećanje na drevni grad Feru koji se nalazio u njegovoj rodnoj Tesaliji. 

Želja za znanjem vodi ga u Ampelakiju, gde se nalazila jedna od brojnih akademija, odnosno neka vrsta više škole, gde se školuje za učitelja. Još uvek u ranoj mladosti, dobija službu u Kisosu, ali ovde se ne zadržava dugo. Naime, tih godina u mladom i srčanom Rigi počinje da buja otpor prema osmalijskim osvajačima i želja da domovinu oslobodi turske vlasti. Slučaj je hteo da jedno ubistvo Turčina, u kome je učestvovao, ubrza njegov odlazak među grčke odmetnike na planini Olimp pod vođstvom Spire Zere. Ni ovde se ne zadržava dugo, već kreće put Atosa gde jedno vreme boravi u manastiru Vatoped. 

Sledeća stanica na neobičnom putu mladog Rige bio je carski grad, Kostantinopolj, gde dobija zaštitu uglednog Aleksandra Ipsilantija, iz porodice Fanarijota. Ovaj, gotovo sudbinski susret, vraća Rigu bar na trenutak u mirne tokove života. Kao lični sekretar Ipsilantija, nastavlja školovanje, uči strane jezike, posebno francuski koji je govorio kao maternji. Po nalogu Ipsilantija, 1776. godine dospeva u Moldaviju, gde postaje sekretar vlaškog kneza Nikolasa Mavrogenasa. 

Tokom Rusko-turskog rata, desiće se još jedan značajan susret. Naime, kao nadzornik vojske u službi vlaškog kneza, sreće još jednog pobunjenika, bosanskog janičara, vidinskog pašu Osmana Pazvanoglu. Ovo neobično, i ispostaviće se, kobno prijateljstvo jednog Grka i jednog Osmanlije, biće dodatno učvršćeno kada Riga uspeva da spasi od kneževe osvete Pazvanoglua. Ali, vremena za mirovanje nije bilo. Nad horizontom su se nadvijali oblaci nove revolucije. 

Godine revolucije

U vreme dok su u Francuskoj "letele glave" aristokratije i rađao se poredak koji će oblikovati današnji izgled Evrope, na njenom suprotnom kraju, u Bukureštu, ni Riga nije mirovao. Inspirisan idejama Francuske revolucije, sanja o oslobođenju Grka i svih naroda Balkana. Sanja i o obnovi Vizantijskog carstva, pod novim republikanskim uređenjem i sa jednakim statusom svih naroda i vera. Doduše, u toj njegovo zamisli, Grci bi imali povlašćen status. Ove svoje ideje iznosi u delima "Deklaracija o pravima čoveka i građanina", te "Novo političko ustrojstvo stanovnika Rumelije, Male Azije, Arhipelaga, Moldavije i Vlaške", štampanim u Beču gde je pristigao posle smrti vlaškog kneza. 

Piše i stihove, političke pamflete, prevodi Marseljezu na grčki i započinje je rečima: "sinovi Grka, ustanite". Osniva i grčki list Efemeris, u kome štampa mapu Velike Grčke, te kroz vatrene govore poziva svoje savremenike na svegrčki ustanak. Njegove ideje sadržane su u rečenici koja je postala okosnica ustanka koji će izbiti decenijama posle njegove smrti, 1821. godine: "Bolje je živeti jedan sat kao slobodan, nego četrdeset godina biti rob."

Smatra se da je tih godina osnovao i tajno društvo koje se bavilo pripremanjem ustanka, ali, nažalost, njegova prepiska je nestala, kao i svaki trag ovog opasnog poduhvata. Pričalo se da je jedan od članova bio i buntovni Osman Pazvanoglu, koji je Turcima pravio probleme od Beograda do Varne. Društvo je bujalo, ideje su prenošene od uha do uha, u srcima potlačenih rasla je nada. Ali, kao i svi veliki poduhvati, i ovaj je zahtevao i veliku pomoć.

Kobni susret

U želji da obezbedi podršku za svoj ustanak, Riga se 1797. godine obraća Napoleonu. U želji da pridobije njegovu podršku, pored vatrenih reči, šalje mu tabakeru napravljenu od korena lovora iz Apolonovog hrama. Na ovaj pokolon, a i željan osvajanja, Napoleon odgovara pozitivno i dogovaraju susret u Veneciji, gde je bilo smešten garnizon francuske vojske u Italiji. 

Do susreta, ipak, nikada neće doći. Zahvaljujući izajniku, grčkom trgovcu i Riginom saputniku, Demetriosu Kozanitesu, austrijske vlasti presreću Rigu i pratnju u Trstu, i hapse ih.

Kao žrtve revolucije i održavanja dobrosusedskih odnosa, odlučeno je da  Riga i sedam njegovih pratilaca budu izručeni sultanu. Na turskoj strani dočekao ga je turski zapovednik Beograda, koji zatočenike smešta u kulu Nebojšu. Uslediće dani mučenja, ali ni pod najgorim mukama, nije odao imena svojih saradnika. 

Glas o Riginom zatočeništvu, dospeo je i do odbeglog Pazvanoglu, koji kreće ka Beogradu da spasi prijatelja. Čuvši ovo, a u strahu kakav bi zulum Pazvanogulo mogao da izazove u Beogradskom pašaliku, Turci se odlučuju na očajnički korak. Šta se tačno desilo tog junskog dana 1798. godine, do danas nije tačno razjašnjeno. Jedna verzija kaže da su osuđenici izvedeni na tvrđavu i zadavljeni. Drugi, pak, tvrde, da je mržnja bila tolika, da je Riga još živ pretesterisan na pola. Sigurno je samo da su tela nesrećnika bačena u Dunav, kako bi im grob ostao nepoznat. 

Slobodnu Grčku Riga od Fere nije doživeo, ali njegove ideje ostale su jako seme iz kojih se rodio čitav niz oslobodilačkih pokreta. Jedan od onih koji su ih pratili, bio je unuk Riginog zaštitnika Ipsilantija, isto nazvan Aleksandar, koji je bio jedan od vođa Heterije. 

U spomen na Rigu od Fere i njegovu mučeničku smrt, danas u Beogradu jedna ulica nosi ime, a kao spomen na njegove poslednje dane, na obnovljenoj kuli Nebojša postoji spomen-ploča.