Dobračina ulica proteže se od brega na kome je smešten Trg republike do Dunava. Može da se ubroji u onaj red beogradskih starina koje odolevaju vremenu i čuvaju uspomenu na likove koje danas poznajemo samo iz usputnih zapisa u istorijskim čitankama. To je i jedna od najstarijih beogradskih ulica koje je ime dobila 1872. godine i nikada ga nije menjala, što je još jedan istorijski kuriozitet.

Iza njenog imena krije se priča o selu Dobrača pored Kragujevca i vojvodi Jovanu koji ga je proslavio. 

Iz srca Srbije u boj protiv Turaka

Vojvoda Jovan Dimitrijević rođen je oko 1765. godine  u gružanskom kraju, samom srcu Šumadije. U godinama koje su prethodile Prvom srpskom ustanku, već je stekao ugled i bogatstvo, te je među seljacima poneo titulu gružanskog kneza i krštenom imenu dodao nadimak po rodnom selu Dobrača, stekavši tako ime pod kojim će ga historija pamtiti – Jovan Dobrača. Njegov ugled, bogatstvo i poštenje doveli su ga i do samog Karađorđa, koji je, iako preke naravi i svojeglav, prihvatao vojvodine savete u godinama ustaničke države.

Posle sloma Prvog srpskog ustanka 1813. godine, ostaje u Srbiji i svojoj Gruži, i dalje štiteći zemljake i nastupajući kao narodni tribun. Ipak, osećao je da se vlast Turaka neće dugo održati i da će se narod sve više buniti pred tuđinskim zulumom. Tako je bio jedan od vojvoda koji su pred Miloša Obrenovića izneli zaključke sastanka najviđenijih narodnih vođa na kojima je odlučeno da se krene u ustanak. Izbor koji je pred Miloša stavljen bio je nedvosmislen – ili će se staviti na čelo naroda ili će platiti glavom.

Na njegovu sreću a i same istorije, Miloševa odluka je bla da se, iako nevoljno, prihvati uloge vožda i postane vođa onoga što znamo kao Drugi srpski ustanak. Posle ovoga, vojvode i Miloš se raziđoše kućama, uz dogovor da se konačno savetovanje održi na Cveti, 23. aprila 1815. godine.

Foto: Wikimedia commons / Goldfinger

Finansijer Drugog srpskog ustanka

Kako život retko mari za planove, tako je i dizanje ustanka ubrzao incident u kome je knez Arsenije Loma krenuo u oslobođenje Rudnika tri dana pre Cveti, čime je ova varoš postala prvi oslobođeni srpski grad. Ovo je bio povod da kragujevački zapovednik Šahin-aga pozove gružanske vojvode na savetovanje kako bi ih ubedio da ne kreću u ustanak. Plan je, ustvari, bio da se knezovi zarobe i na taj način zaplaši narod i obezglavi otpor.

I dok je Dobrača odbio da krene na savetovanje, predosetivši da mu se sprema zamka, ovom izazovu nije odoleo lepenički knez Đuka koji ode kod age. Kao odgovor na zarobljavanje kneza Đuke, Dobrača okuplja svoje Gružane, te sa Milutinom Garašaninom i knezom Jovanom Ilinčićem iz Masloševe i kreće u opsadu Kragujevca.

U narednim danima stvari su se brzo odvijale. Zarobljenim Turcima je iz Beograda upćeno pojačanje koje je presreo i donekle potukao Garašanin sa svojim vojnicima, dok je opsada Kragujevca i dalje uspešno stajala. Istovremeno, u Takovu je knez Miloš proglasio početak ustanka, te je početkom maja otpočeo dugi Boj na Ljubiću. Pre svog odlasku iz Čačka u diplomatsku misiju, Miloš Dobraču postavlja za jednog od komandanata srpske vojske.

U ovom boju Jovan Dobrača i njegovi Gružani iskazali su veliko junaštvo, posebno što se presudni trenutak bitke, stradanje turskog komandant Đaja-paše, pripisuje jednom od Dobračinih vojnika. Naime, priča kaže da je izvesni Vasa Tomić iz Knića primetio pašu pored Morave i povikao da se kreće u napad. Paša je pod kuršumima stradao, a turska vojska videvši da je obezglavljena, dala se u beg. Ova srpska pobeda imala je veliki efekat na dalji razvoj ustanka, jer je narod osokoljen pobedom pristao da stane pod Miloševo vođstvo.

Dalji razvoj događaja je gotovo iz pozadine posmatrao Dobrača, koji je kao trgovac velikog bogatstva i veliki borac za slobodu skoro svu svoju imovinu ulagao za opremanje vojske. Pored toga, još u Karađorđevoj državi zalagao se za izgradnju škola i biblioteka zbog čega je smatran i velikim narodnim dobrotvorom.

Sudbina, ipak nije bila toliko blagodarna prema Dobrači. Na sopstveni zahtev razrešen je zvanja gružanskog kneza 1822. godine, a kasnije mu je dodeljena i nevelika penzija. Poslednje decenije života proveo je u rodnom selu, ali bez imetka i na ivici siromaštva. Tu je i umro decembra 1839. godine, gotovo zaboravljen od svih.

Sahranjen je u manastiru Drače, u kome i danas postoji ploča sa natpisom „Ovde su kosti mnogo zaslužnog Vojvode Srbskog Jove Dobračanina.“ Istorijska nepravda prema njemu ispravljena je donekle 1872. godine kada je jedna lepa, ali strma ulica na Dorćolu, u Beogradu, ponela njegovo ime, Danas se ulice sa njegovim imenom nalaze i u Kragujevcu, Čačku i Požarevcu.

Dobračina ulica – muzej na otvorenom

Krenemo li na putovanje Dobračinom ulicom od početka XX veka do danas, susrešćemo se sa nekim poznatim likovima novije istorije. U njoj su boravili ne jedan, već dva poznata beogradska knjižara i izdavača, na broju 6 nalazi se kuća u kojoj je Pavle Bihali osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću, dok se na broju 30 nalazila kuća čuvenog Gece Kona.

Kuća Gece Kona značajna je i po još nečemu. Ispred nje se nalazi čuvena Čukur česma, koja je odigrala ključnu ulogu u konačnom oslobođenju Srbije od Turaka.

Dobračina ulica je bila ulica u kojoj su svoj doma našli i brojni poznati trgovci i uticajni građani, tako da se na broju 35 nalazi kuća braće Harisijadis, dok je na uglu Simine i Dobračine velelpna vila porodice Milovanović.

Najnoviji dodatak ovoj neobičnoj ulici je svakako Dorćol platz, smešten u donjem delu ulice, u blizini depoa GSP-a. Nastao je 2016. godine na mestu zapuštenog dvorišta i hangara preduzeća Mineltransport, a danas prestavlja pravu oazu kulture u pomalo sivom svetu donjeg Dorćola.