Nemci su Stevana Filipovića osudili na smrt i to vešanjem. Ovaj čin bio je zakazan za petak 22. maja 1942. godine u 11 časova na pijaci u Valjevu. Očekivala se velika posećenost ovoj javnoj egzekuciji jer je bio pazarni dan. Pored toga, Dragomir Lukić, načelnik Valjeva, izdao je javno saopštenje i pozvao narod da prisustvuje vešanju Stevana Filipovića – "vođe buntovnika".

Neću braća da me obese

Srpska državna straža bila je zadužena da obavi ovaj zadatak. Kapetan prve klase Govedarević trebalo je, uz stražu i neophodne mere opreza, da sprovede Filipovića od zatvora do pijace. Pešadijski poručnik Boško Tomić bio je zadužen da pročita presudu neposredno pred vešanje, a poručnik Radovan Radunović imao je zadatak da da komandu za izvršenje egzekucije. Stanoje i Radisav Jovanović dobrovoljno su se javili da izvrše sam čin.

Čim je izašao na ulicu, Stevan je počeo da poziva narod na otpor neprijatelju i okupatoru. Uporedo sa žandarmima i vezanim Filipovićem, tridesetak ljudi je išlo ka vešalima. Zaduženi za sprovođenje zatvorenika su se uznervozili zbog neprekidnog Filipovićevog pozivanja naroda na borbu, pa su skratili planiranu maršutu i do vešala stigli nešto ranije, u 10:40.

Na sredini pijačnog trga bila su postavljena vešala i to na istom mestu gde su, u januaru 1804., Turci posekli knezove Aleksu Nenadovića i Iliju Birčanina.

Preko 3000 ljudi okupilo se na trgu. Bilo je tu građana Valjeva i okolnih sela koji su se, zbog odlaska u nabavku, tu nehotice našli, zatim judi koji su došli samo da bi prisustvovali vešanju, nemački vojnici, policijski agenti kao i ostali špijuni, agenti, kontraobaveštajci, partizani ilegalci…

Kad su stigli pred vešala, Stevan je nastavio da viče i vređa okupatore i Hitlera.

Jednom od prisutnih Nemačkih oficira to nije bilo pravo, pa je tražio da se cela stvar što pre reši, iako je Stevan, prema planu i rešenju izvršenja presude, imao još dvadesetak minuta života.

Foto: Znaci.net - Stjepan Stevo Filipović na dan pogubljenja

Sam ću staviti sebi omču

Poručnik Tomić naglas je pročitao presudu. Nakon toga Stevan Filipović – broj jedan neprijatelj okupatora u Valjevu i okolini, obratio se prisutnima:

"Šta čekate? Što trpite? Uzimajte puške i isterajte žgadiju iz zemlje…"

Dvojica Srba zaduženih za egzekuciju odvezala su mu ruke i prišla da mu stave omču oko vrata. Stevan je uzviknuo: "Nemojte braćo Srbi vi da me vešate, neka me vešaju Nemci!"

Međutim, jednog od egzekutora ovaj govor nije pogodio te je uporno nastojao da Stevanu obavije konopac oko vrata. Filipović mu je desnom rukom otrgao omču, sam je sebi stavio oko vrata i popeo na poslednji stepenik vešala.

Stevan je znao da, iako osuđen i nekoliko trenutaka pred smrt, ima pravo na poslednje reči. Stisnuo je pesnice, podigao ruke i ponovo pozvao okupljeni narod na borbu za oslobođenje od okupatora.

Pred kraj govora, iznerviran i besan, nemački oficir mu je prišao. U ruci je držao pištolj uperen u Stevana, sa namerom da ga upuca. Međutim, desilo se nešto vrlo nesvakidašnje. Naime, drugi nemački oficiri sprečili su svog kolegu da puca. Da li su želeli da do kraja ispoštuju pravo zatvorenika na poslednje reči ili su prosto želeli da Filipović bude obešen, nikada nećemo saznati.

Revoltiran jer je bio sprečen u nameri da upuca Stevana, nemački oficir je nogom gurnuo klupicu na kojoj je stajao zarobljenik. Omča se zategla i Stevan Filipović zauvek je utonuo u mrak.

Nakon izvršenja ove surove javne egzekucije, Nemci su hteli što više da zaplaše narod, ali i da u smrti ponize Stevana. Njegovo telo ostavili su dva dana da visi na pijačnom trgu. U noći između 23. i 24. maja 1942. godine skinuli su ga i odneli u nepoznatom pravcu. Šta se dalje desilo da telom Stevana Filipovića, nikada nije otkriveno.

Foto: Wikipedia / Slobodanka Vasić

Fotografija koja je ušla u legendu

Sedamnaestogodišnja Slobodanka Vasić, koja je u to vreme radila kao fotograf u fotografskoj radnji Kosare Antić, snimila je čuvenu fotografiju na kojoj Stevan Filipović stoji na vešalima, sa omčom oko vrata, uzdignutih ruku i stisnutih pesnica, dok ponosno i hrabro poziva narod na borbu protiv okupatora.

Veče pred egzekuciju Stevena Filipovića, neki mladić je ušao u fotografsku radnju u kojoj je Slobodanka radila i ostavio cedulju sa pozivom da sutradan prisustvuje i fotografiše vešanje. Devojka je načinila nekoliko fotografija ispred zgrade nemačke komande, da bi se potom, uputila zajedno sa sprovođenim zatvorenikom ka pijačnom trgu. Kada se Stevan popeo na vešala, hrabra Slobodanka mu je prišla na nekih 4-5 metara. Tad je uslikala čuvenu fotografiju koja je postala simbol hrabrosti, vere i borbe za slobodu.

Odmah nakon vešanja, Slobodanka je izradila fotografije i stavila ih u izlog radnje. Mnogi ljudi su potom ušli i kupili ih kao uspomenu na ovaj događaj.

Međutim, kako se ova radnja nalazila u blizini nemačke komande, Nemci su upali u nju, zaplenili fotografije i negative, a Slobodanku uhapsili i odveli na ispitivanje. Pokušavali su da saznaju ko je poručio fotografisanje vešanja Stevana Filipovića, ali pošto nisu uspeli da otkriju, devojku su pustili na slobodu.

Nakon oslobođenja zemlje od Nemačke okupacije, valjevski zubar Branko Kesler odneo je jednu fotografiju i predao je Prvoslavu Vasiljeviću, tadašnjem uredniku "Politike" koji ju je, 4. novembra 1944. godine, objavio na naslovnoj strani.

Replika ove fotografije, u prirodnoj veličini, nalazi se u zgradi Ujedinjenih nacija u Njujorku da nas večno podseća kako se bori za slobodu.

 

Prvi deo priče o Stjepanu Stevanu Filipoviću po kome jedno naselje u Beogradu nosi ime, možete pročitati ovde: 

Stjepan Filipović (1) – čovek koji je i sa gubilišta pozivao na borbu protiv okupatora