Toma Rosandić rođen je 1878. godine u Splitu kao Tomazo Vinčenco. U Beograd dolazi pre Prvog svetskog rata kao već iskusan izlagač na međunarodnim izložbama u Beču, Rimu, Londonu i Parizu. Bio je profesor Umetničke škole u Beogradu, kasnije jedan od osnivača i prvi rektor Umetničke akademije. Redovni član SANU postaje 1948. godine.

Po povratku u Beograd početkom dvadesetih godina 20. veka, u Ulici Ljube Jovanovića 3, na Senjaku, gradi kuću u kojoj je živeo i stvarao u narednim decenijama. Kuću i radove zaveštao je kao legat Beogradu, pa se od 1963. godine na ovom mestu nalazio Muzej Tome Rosandića sa autentičnim nameštajem i ličnim dokumentima. Muzej postaje prvi beogradski memorijalni muzej, ali je danas zatvoren za posetioce, zbog loših tehničkih uslova.

Porodična tradicija

Od najranije mladosti je osetio potrebu da izrađuje kipove, naročito rezane u steni a za rad je upotrebljavao alat koji je pripadao njegovom ocu Antonu, tesaru i kamenorescu. Kada je stasao da se prihvati tesarskog alata, vreme je provodio tešući u radionici svog oca i istovremeno pohađajući osnovnu školu. Sa samo 12 godina i po smrti oca, postaje šegrt u jednoj od klesarskih radionica splitskih majstora. Ovde upoznaje i Ivana Meštrovića, sa kojim će kasnije razviti prijateljstvo i profesionalnu saradnju. Preko dana je radio u radionici, dok je uveče pohađao školu crtanja pri splitskoj realci, gde uči o ornamentaciji, reprodukciji kipova, dok znanje dopunjuje nezavisno od učitelja, čitajući knjige o istoriji umetnosti i o tehničkim problemima. Posebno ga je zanimala anatomija. Nije imao posebne uzore, tako da su na njega uticali: klasici, impresionisti, futuristi i kubisti. Sa 16 godina važio je za izvrsnog crtača i postaje jedan od najboljih splitskih kalfi. Ipak, želja da se usavrši i da stekne veće umetničko obrazovanje vodi ga u Italiju. Za ovo je zaslužan Italijan Artur Feraroni, koji mu je prvo bio učitelj, a zatim i prijatelj sa kojim 1904. godine odlazi u Rim. 

Foto: Dungodung - Muzej Tome Rosandića u Beogradu

Saradnja sa Ivanom Meštrovićem

Ispostavilo se da je Rim bio preveliki zalogaj za mladog Rosandića koji je do tada živeo ugodan život bez trzavica. U Rimu ne uspeva da pronađe posao i posle dvadesetak dana, pregledavši starinske ruševine paganizma i hrišćanstva, napušta Rim i odlazi u Firencu. Ovde ih zatiče ista sudbina, tako da se putovanje pretvara u turističko, a svoju avanturu nastavljaju put Ravene i Venecije, sa ciljem da stignu do Berlina, jer su mislili da je konkurencija daleko manja nego u Italji. Sudbina je htela da se zaustave u Veneciji, gde, naposletku, pronalaze posao u jednom ateljeu.  Za dve godine boravka u tom gradu svakodnevno pohađa kurs za modelovanje i 1906. godine, šalje svoju prvu statuu na izložbu u Milanu.

Sredinom 1906. godine napušta Veneciju i rastaje sa zauvek sa Feraronijem. Sledi povratak u Split, gde zbližava se sa prijateljem iz šegrtskih dana, Ivanom Meštrovićem. Zajednički rad i druženje izrodili su veliki broj Rosandićevih radova, u kojima se ogledao međusobni uticaj, ali gotovo ništa od velikog broja radova izrađenih u gipsu, drvetu i kamenu nije do danas preživelo, jer su stradali u Prvom svetskom ratu.

Nakon dve godine provedene u rodnom gradu, pod velikim uticajem Meštrovića, Rosandić još jednom napušta Split. Meštrović ga vodi sa sobom u Beč i daje mu svoj atelje na raspolaganje. Tu nastaje i njegova skulptura "Griža savesti", koja je, takođe, stradala prilikom bombarodvanja Beograda u Prvom svetskom ratu. 

Nakon toga, Meštrović odlazi u Pariz, a Toma polaže prijemni bečku Umetničku akademiju, ali biva odbijen. Iako je sam govorio da mu akademska zvanja nisu važna, upis u akademiju mu je bio potreban kako bi dobio stipendiju splitske opštine i dopunio skromni vajarski budžet. Stipendiju ipak dobija, a osveta akademskom svetu sledi već sledeće godine kada u Secesiji izlaže dva kipa koji su dobro ocenjeni od strane tadašnjih kritičara. 

Paralelni razvoj dvojice skulptora i njihovo pritajeno rivalstvo može se razumeti iz pojedinih projekata u kojima kombinuju skulpturu i arhitekturu. U pitanju su mauzoleji, Meštrovićev za porodicu Petrinović na Braču, a Rosandićev za porodicu Račić na Cavtatu. Na oba mauzoleja se vidi uticaj dalmatinske istorije, s tim sto Meštrovićev rad karakteriše jednostavnost, nasuprot bogato dekorisanom delu Rosandića, mešavini  bogate gotske i renesansne ornamentke. Predratne godine su godine prvih velikih uspeha ova dva umetnika. Rosandić pomaže Meštroviću da iz Pariza u Beč prenese izložbu Kosovskog hrama, zatim organizuje u Zagrebu i veliku izložbu "Ciklus Kraljevića Marka". Utiče i na organizovanje srpskog paviljona u okviru Svetske izložbe u Rimu 1911, gde pored srpskih umetnika izlažu i hrvatski umetnici, pa i sam Rosandić.

Dolazak u Beograd

Veliki broj svojih dela, Toma izlaže u Beogradu na znamenitoj izložbi Jugoslovenske Umetnosti, 1912. godine. Ovo je bila još jedna velika prekretnica, jer već tada odlučuje da se trajno nastani u Beogradu, što i čini sledeće godine. U Beogradu se nastanjuje u kući koja se nalazila pored kafane "?", a koja je srušena za vreme rata. Takođe, u istoj kući njegova supruga Mara, otvara svoju fotografsko-umetničku radnju, po pričama mnogih, prvu te vrste u Beogradu. Ovaj period mira prekida rat. 

Foto: Nikolina Radovanović - Skulptura "Umorni borac", na Kalemegdanu

Tomina remek-dela

Po izbijanju Prvog svetskog rata, Rosandić odlazi u Niš, pošto je kao austro-ugarski podanik proglašen za ratnog dezertera. Ovo ga ne sprečava da se kao dobrovoljac prijavi za službu u srpskoj vojsci, gde zbog lošeg zdravlja, biva raspoređen za rad u niškoj pošti.  Povlačeći se sa srpskom vojskom, prolazi Solun, Atinu, Krf, odakle na nagovor Pašića odlazi Rim, da bi dane emigracije proveo u London, gde izlaže u Grifton galeriji, a kasnije u Brajtonu, Ženevi, Parizu i Edinburgu. Godine izgnanstva Tome Rosandića bile su plodne u umetničkoj delatnosti. 

U Beograd se vraća 1921. godine, gde se trajno nastanjuje, a 1927. godine, od honorara dobijenog za Mauzolej porodice Račić, počinje izgradnju kuće koju će zaveštati gradu. Između dva svetska rata, Rosandić postaje jedan od najvažnijih jugoslovenskih i beogradskih vajara, izlažući u gotovo svim vodećim svetskim galerijama. Paralelno postaje i jedan od osnivača Akademije likovnih umetnosti u Beogradu i njen prvi rektor. Među značajnim delima koje stvara u ovom periodu su skulptura Njegoša, izložena u Trebinju i "Umorni borac" na Kalemegdanu.

U visokom i mršavom telu, Toma Rosandić krije plodan duh umetnika iz naroda. U svojim gestovima i manirima, on se pokazao kao čovek savršene jednostavnosti. Nikada nije izbegavao društvo onih koje Francuzi zovu les humblesi kroz čitav život u tuđini i u domovini ostao je blizu dalmatinskom gradiću iz kojega je nikao. Visoki kvaliteti koje odlikuju Rosandića kao čoveka, prešli su sasvim prirodnim putem i u njegovu umetnost. Otuda je ona zasnovana na moralnoj ozbiljnosti, skromnosti, radu i poniznosti.

Posle Drugog svetskog rata, u Beogradu nastavlja svoj umetnički i pedagoški rad, osniva  školu, kasnije poznatu kao majstorska radionica. Među mnogim umetnicima i javnim ličnostima koji su posećivali radionicu bio je i Henri Mur, tokom izložbe u Beogradu u martu 1955. U zrelom dobu, Meštrović je stvorio dva remek-dela: kompoziciju ispred Narodne skupštne u Beogradu, i masivni kameni friz na spomeniku u Subotici, 1952. Najveći deo njegovih radova iz tog perioda je napravljen u Livnici Voždovac, i može se videti u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu.

Rosandić se vratio u svoj voljeni Split neposredno pred smrt, 1958. godine.

Foto: Dekanski - Igrali se konji vrani, a sa njima div junaci

"Konji vrani" ispred Skupštine

Svakodnevno građani Beograda prolaze pored zdanja čija je gradnja završena u oktobru 1936. godine. Osam decenija se u skupštinskoj sali smenjuju poslanici koje narod bira i čija imena zna, što nije uvek slučaj kada se treba setiti imena skulptora "konja vranih”. Toma Rosandić je namenski, po pozivu Odbora za uređenje skupštine, izvajao skulpturu čiji je pun naziv "Igrali se konji vrani, a sa njima i div junaci". Deo je uzet  iz narodne pesme "Igrali se konji vrani", a drugi deo je dodao sam Rosandić.

Toma Rosandić jeste od onog broja darovitih umetnika kojima sreća neće da se nasmeši ili tek u poznim godinama. On je u svom životu sačuvao apsolutnu jednostavnost, a u svojem delu i načinu mišljenja skromnost i umerenost.