Kada su austrougarske horde napale Srbiju, dobrovoljno se prijavio u vojsku, a tek je bio završio maturu. Poginuo je kao jedan od legendarnih 1300 kaplara koji su ušli u srpsku istoriju. Bio je sin prvenac velikog književnika Branislava Nušića, ali ne samo to….

Ban koji je sanjao nebeske visine

Danas postoji malo biografskih podataka o mladiću neobičnog imena, koje je dobio po Strahinjiću Banu, jednom od najvećih junaka srpske narodne književnosti. Zna se da je rođen u Beogradu 1895. godine od oca Branislava i majke Darinke Bodi Nušić. Detinjstvo je proveo u Prištini gde je stariji Nušić službovao kao konzul. Očeva služba vodiće ih i u Novi Sad, gde sa sestrom Gitom postaje jedan od glumaca prvog dečijeg pozorišta u kome su sve uloge tumačila samo deca. Čak je i prvi komad ovog pozorišta "Naša deca" bio inspirisan njihovim nestašlucima koje su preneli na "daske koje život znače" glumeći glavne uloge.

I dok je Gita do kraja života ostala privržena pozorištu, jedan let iznad Kalemegdana potpuno je promenio tok života mladog Bana. Naime, 9. januara 1911. godine, slovenački pilot Eduard Rusjan pokušao je da izvede promotivni let sa akrobacijama iznad Donjeg grada Beogradske tvrđave. Jaki udari košave tragično su prizemili Rusjanov monoplan posle samo devet minuta leta, a među posmatračima i spasiocima koji su pokušali da izvuku pilota iz ledene Save bio je i Ban. Na krilu aviona je zapisao: "Pao u 11 časova. Izdahnuo posle sedam minuta."

Ova tragedija nije sprečila Bana da i dalje sanja krstarenje nebeskim visinama, te sa prijateljima gimnazijalcima počinje da pravi svoju letilicu u dvorištu porodične kuće u Dobračinoj ulici. Nušićev prijatelj i avijatičarski takmac, Aleksandar Deroko, sećao se kasnije tih dana kada su iz šupe odzvanjali udarci čekića uz kreštanje starog papagaja Lora. Svoju nameru je Nušić i ostvario naredne, 1912. godine, kada je sa prijateljem Srbobranom Stanojevićemizvršio prve probne letove aeroplana bez motora, skačući sa jednog brežuljka na Košutnjaku. Očekivano, usled nedovoljno konstruktorskog znanja i ograničenih sredstava, letovi su se uglavnom završavali padom posle par metara, ali to nije sprečavalo mladiće da nastave sa daljim razvojem aeroplana. Ništa bolje sreće nije bio ni Deroko, koji je sa mlađim bratom Jovanom eksperimente izvodio sa kalemegdanskih litica. Ipak, umesto da postanu prvaci srpske aeroindustrije, sudbina je imala sasvim druge planove za đake Prve beogradske gimnazije…

Foto: Wikipedia - Nušić sa suprugom Darinkom, sinom Banom i ćerkom Gitom

Mladost prekinuta ratom

U vreme kada je Ban Nušić započeo svoje prve pilotske korake, oblaci rat su se već uveliko nadvili nad Srbijom. Školovanje će biti prekinuto Prvim, pa Drugim balkanskim ratom, a graju đaka zameniće jauci ranjenik u vreme kada se škole pretvaraju u privremen bolnice.

Napad Austrougarske na Srbiju jula 1914. godine biće prelomni trenutak za tek svršenog maturanta. Izmučena i ratom desetkovana srpska vojska, objavljuje poziv za regrutaciju đaka i studenata, prvo onih od 20 godina, pa potom od 19 i 18. godina. Među njima se našao i Strahinja, koji se bez premišljanja prijavljuje kao dobrovoljac. Otac, kao otac, savetuje ga da malo pričeka, a Strahinja pita Branislava: "Kojim pravom odvraćaš mene kada si tuđu decu 1908. upisivao u dobrovoljce?"

Tek stasali mladići šalju se u Skoplje, gde je 31. avgusta 1914. godine. stvoren poznati Skopski đački bataljon. Svetska istorija ratovanja nije zabeležila takav čin, da se buduća intelektualna elita jedne zemlje pošalje na front. Obuka za starešinski kadar obavlja se ubrzano dok je na granicama ratni oganj besneo svom žestinom. Nimalo laku odluku da se golobradi mladići pošalju na front, nakon dvomesečne obuke, zajednički donose Vrhovna komanda, Vlada i Narodna skupština. I oni su bili svesni da cvet srpske mladosti, oni koji bi za neku godinu trebalo da vode zemlju, ulažu ono najvrednije što imaju za slobodu, svoje živote. Sredinom novembra 1914. godine, po završetku obuke, svi članovi Skopskog đačkog bataljona unapređeni su u čin kaplara, a ova nesvakidašnja vojna jedinica poneće ime 1300 kaplara.

Dan kasnije, 16. novembra, potpukovnik Dušan Glišić, komandant bataljona, koji je bio junak Kumanovske bitke, pod punom ratnom opremom, ukrcava na voz mlade kaplare, stavljajući ih na raspored Vrhovnoj komandi. Zajedno sa 1400 mladića u vagonima voza iz Skoplja bio je i Ban, Nušićev sin. Patriotizam, mladost, srčanost i hrabrost krasile su mladog Nušića, što je i pokazao u borbama. Petnaest dana pre Nove godine 1915. i poslednji austrougarski vojnik proteran je sa srpske zemlje. U tim borbama okončanim do 15. decembra, kada su Austrougari proterani preko Save, Dunava i Drine, Strahinja Ban biva ranjen. Leči se i oporavlja u Skoplju.

Mogao ga je izvući – i nije hteo

Majka Darinka, kao i svaka majka strahuje za sina jedinca, pa pokušava na sve načine da spreči sina da se vrati na front. U najvećoj diskreciji preklinje lekara, porodičnog prijatelja dr Svetozara Pešića, da ga ne vraća na front. Doktor Pešić je bio predsednik vojno-lekarske komisije. Strahinju Bana lekarska komisija proglašava nesposobnim za borbu, ili bar pokušava da to učini. Njegov odgovor je bio jasan i glasan. Javno je osporio odluku komisije: "Ne verujem u nalaz i zahtevam odmah drugu komisiju!"

Stahinja Ban je ima samo 19 godina kada se vraća u borbenu jedinicu, na liniju ratnog sukoba. U isto vreme Branisalv Nušić, pod pritiskom Darinke, odlazi za Kragujevac, u Vrhovnu komandu. Tom prilikom ruča sa regentom Aleksandrom Karađorđevićem koji ga u razgovoru upita da li mu nešto treba. Iako je u Kragujevcu boravio kako bi na neki način zaštitio sina i jedinca od ratnih strahota, odgovorio je: "Hvala. Ne". Po povratku u Skoplje, rekao je: "Mogao sam da ga izvučem i, nisam mogao".

 Foto: Digitalna Narodna biblioteka Srbije / "Vreme", 1929. 

Od 1300 kaplara 400 poginulo

Poslednji dane svog mladog života, Ban provodi u rovu između borbe sa neprijateljem i tifusom koji je harao. U pauzi između dve bitke, romantični i sanjivi mladić, piše u dnevniku misli posvećene roditeljima i voljenoj devojci, strepeći ne toliko za svoj život, koliko za kraj njihove ljubavi. Krvave ratne jeseni 1915. godine bio je teško ranjen u borbi kod Požarevca, a pismo mu je nađeno u džepu od šinjela:

"Dragi Ago, ne žali za mene. Ja sam bio na braniku otadžbine za ostvarenje onih velikih naših ideala koje smo svi mi tako složno propovedali 1908. godine. Ne kažem da mi nije žao što sam poginuo, osećao sam štaviše da bih mogao budućoj Srbiji korisno da poslužim, ali, takva je sudbina. Deda, mama i ti oprostite mi. Gitu i Mimu pozdravi. Tvoj sin Ban".

Na poleđini koverta, bilo je napisano: "Molim onoga, koji me nađe mrtvog, da ovo pismo neizostavno preda adresatu."Vest o smrti voljenog sina potpuno je slomila Nušića, koji dugo posle toga nije izlazio iz kuće niti pisao komedije.

Vreme posle Strahinje Bana

Nušić nikada nije prežalio gubitak sina. Sa porodicom 20. oktobra 1915. odlazi preko Prištinu i Prizrena, do Ulcinja. Zatim se brodom prebacuje u Marselj. Nakon Francuske, odlazi u Švajcarsku, pa u Italiju kod ćerke Gita. Nušić svoju tugu i bol pretače u roman "Devetstopetnaesta - tragedija jednog naroda".

U Skoplju je 1935. godine, uz prisustvo 700 preživelih đaka ratnika, u znak sećanja na pale borce Skopskog đačkog bataljona, otkriven je spomenik. U ime svih roditelja koji su u ratu izgubili svoju decu, Branislav Nušić je zborio:

"Pa ipak, mi smo ustrajali, ustrajali smo evo da doživimo i ove dane; ustrajali smo jer nas je podržavala uteha, da velika dela traže i velike žrtve i da smo tim velikim žrtvama, koje smo dali, postavili temelje velikome delu. Glas mrtvih, reč mrtvih je tu, ona lebdi nad nama… Ja, koji sam bliže smrti no životu, ja je čujem; vi koji ste bliže životu nego smrti, vi je osećate u duši. A glas mrtvih vam ovog časa veli: Hvala, drugovi, na sećanju i priznanju, ali pravi spomenik nama palima podići ćete tek ako budete kadri sačuvati veliku tekovinu ujedinjenja koje je iz naše krvi poniklo! Tada, tada ćemo i mi roditelji doživeti pravu utehu i reći: Prosta vam bila krv naše dece, iskupili ste je! U ime ojađenih majki i očeva, polažem na ovaj spomenik najskupoceniji venac, venac roditeljskih suza!"

Francuski general i vojni istoričar Žorž Revol zapisao je: "Srbija je žrtvovala najdragocenije. Svoju mladost. Poslednje što je imala. Zalihe svoje inteligencije stavila na žrtvenik otadžbine. Đake i studente. Ali, ti mladi ljudi koji su iz školskih klupa, posle samo dva meseca obuke, krenuli u borbu, nisu se smatrali žrtvama".

Grobnica i danas izaziva pitanja

Mnogi se i danas pitaju, zašto je spomenik na Novom groblju u Beogradu, na grobnici Nušića, gde je sahranjen i Ban, u obliku piramide? Neki kažu da je "oštrim ivicama" piramide Nušić hteo da se zaštiti od mogućih "napada" i posle smrti, onih koje je kroz svoje romane i drame ismevao i stavljao na društveni stub srama. Ima i onih koji razloge nalaze u pripadnosti Branislava Nušića masonima. Drugi, za koje vele da se malo više razumeju, kažu da se iza oblika ove grobnice krije čista simbolika. Piramidalni oblik smatra se simbolom večnosti i podsećanje na grobinice koje su građene za poginule srpske heroje iz ratova za konačno oslobođenje.