Ako biste se pre dvadeset i više godina zatekli na Terazijama, sva je prilika da biste umesto mirisa girosa i američkih krofnica osetili nešto sasvim drugo i pomalo nostalgično. Slatkasti miris prženog testa, odveo bi vas tada do vrata jedne neobično lepe gradske dame. U prizemlju zgrade, zaogrnut tradicionalno svedenim soc-realističkim stilom, nalazio se restoran „Atina“, mesto na kome su nastajale najukusnije piroške u gradu.

Sve je počelo sa tigrovima

Nazivi beogradskih kafana oduvek su priča za sebe. U vremena pre masovnih medija, džinglova na radio stanicama, oglasa sa šarenim slikama u novinama i drugih vrsta marketinga, vlasnici su se na sve načine trudili da privuku pažnju mušterija. Od „Tri švabe“, preko raznih vrsta papagaja do kafane koja je nosila maštovit naziv „Kod dva tigra“. Kako je i zašto dobila ime, niko se više ni ne seća. Ali ostao je zapis da je bila bircuz sa pedigreom u kome je dane i noći provodio Đura Jakšić.

Ako premotamo vremeplov jedno dve decenije unapred, umesto zadimljene kafane na obodu grada (Terazije su i dalje bile daleko od varoši), videćemo da na mestu tigrova raste nova zgrada. Naručilac je ugledni i prebogati beogradski trgovac Đorđe Vučo, jedan od onih ljudi koji su od savamalske baruštine napravili Beograd na vodi pre Beograda na vodi u današnjoj Karađorđevoj ulici. Bila je to jedna u nizu palata koje su nicale na ovom potezu od dvora ka terazijskoj česmi. Prve komšije bile su mu osiguravajuće društvo „Anker“ i njegov stari prijatelj Aleksa Krsmanović. Elitni kraj, moglo bi se reći.

Planove za lepu dvospratnu zgradu izradio je za njega talentovani Dimitrije T. Leko. Moć i bogatstvo ogledali su se u samom izgledu fasade izrađenom u stilu renesanse. Ako biste malo bolje zagledali, ova građevina bolje bi se uklopila u vizuru nekog italijanskog primorskog grada, nego u Beograd koji je početkom XX veka kada je građena i dalje kuburio sa nekaldrmisanim ulicama i oblakom prašine koji je pratio svaku konjsku zapregu koja bi protutnjala Terazijama.

Kao i ostale zgrade, i ova je bila dvojne stambeno-poslovne namene. U prizemlju su se nalazili dućan za izdavanje, u koje se 1902. godine prvi uselio Kosta Dada sa svojom prodavnicom kolonijalne, delikatesne i kafanske radnje. 

Svi životi kafane „Atina“

Kafanska historija kaže da svoje ime palata duguje jednom strancu koji je koju godinu kasnije dospeo u Beograd. Zvao se Antonije de Franko (u ono vreme znan kao Difranko) koga je Nikola Pašić doveo u prestonicu kao kuvara kralja Petra I. Vremenom, Difranko se osamostaljuje i otvara restoran u prizemlju Vučine zgrade na Terazijama. Daje mu, pogađate, naziv „Atina“, po kome će i cela zgrada poneti ime. Zanimljivo je da je jednom savremeniku ovaj neobični splet internacionalih imena kafana na potezu od Kalemegdana (Kod „Grčke kraljice“) do Kneza Miloša (Kod „Londona“) bio povod da se našali da je, ako ništa drugo, ovaj "svet u malom" na beogradskim ulicama bio prilika lošim đacima da utvrde svoje znanje iz geografije.

Može se reći da Difranko nije bio baš previše vešt kafedžija. Uskoro na mestu restorana otvara poslastičarnicu kojoj daje svoje ime i ulazi u posao sa još nekoliko restorana i hotela u Beogradu. Ovo ga dovodi do bankrota, te 1927. godine poslastičarnica odlazi na doboš. Kafana menja zakupce i jedno vreme nosi nazive „Zlatan lav“ i „Triglav“.

Renesansu doživljava prelaskom u ruke iskusnog Joksima Vukovića, koji sebi daje zadatak da sa ugledne kafane skine senku Difrankovih manifetluka. Posle detaljnog renoviranja, ovo postaje mesto na kome se okuplja ugledna gospoda, narodni poslanici, umetnici i šmekeri. Toči se Vajfertovo pivo, služe se specijaliteti domaće i internacionalne kuhinje, organizuju tematske gurmanske večeri i naravno, svake večeri nastupa neki od boljih beogradskih orkestara. Da je u pitanju kafana u glasu, svedoči i jedan novinski zapis iz 1940. godine u kome saznajemo da je „Atina“ dobila prvu nagradu Beogradske opštine za uređenje, red i čistoću radnje.

Miris piroški nad Terazijama

Rat donosi tačku na još jednu etapu životnog puta palate i kafane „Atina“. U novom sistemu, postaje lokal „Gradskog mlekarstva“ i menja ime u Mlečni restoran „Atina“. Umesto skupih jela, služio se kačamak sa mlekom i čuvene piroške uz trouglić PKB jogurta ili šolju mleka. Dobro, PKB trougao je došao nešto kasnije, kada su kačamak i piroške već postali institucija. O njihovom kvalitetu govori i to da je u početku „Atina“ snabdevala studentski restoran Mašinskog fakulteta ukusnim i jeftinim pecivima. Imali su i svoju ispostavu na početku šetališta na Adi, nedaleko od restorana.

Vremenom je „Atina“ postala Pizzeria, a dekor je dopunjen drečavo crvenim nameštajem i zelenim sobnim biljem koje je pretilo da preuzme čitav izlog. Na šalteru u izlogu sa leve strane, kroz koji je mogla da se vidi mašina za pečenje koja se vrti u krug, i dalje su se prodavale hrskave, mirisne piroške.

Onda su došle devedesete i sve što ide sa njima. Pizzeria „Atina“ je zatvorena, a njeno mesto zauzeo je niz prodavnica, restorana, kafeterija i kafana.

Bonus: Recept za piroške sa Terazija

Potrebno je:
3 jaja 
300g sitnog sira 
200ml ulja
180g kiselog mleka
40g kvasca razmućenog u 100ml vode i 100ml toplog mleka
1 kašičica soli
1 kašičica sirćeta
1100g brašna
1 kesica pp
duboko ulje za prženje

Priprema:
Rastopiti kvasac u mleku i vodi. Umutiti jaja, dodati sir, ulje, kiselo mleko, so. U smesu dodati pola količine brašna, pp, kvasac i sirće. Dodajući ostatak brašna, zamesiti glatko testo. Staviti ga u frižider na 60 minuta. Razviti testo na debljinu 2 prsta i seći pravougaonike 12x3cm. Peći u vrlom ulju. Kada je pečeno sa obe strane, vaditi na žicu od rerne da se prosuše i dobiju hrskavu koricu. Prijatno!