Beograd možda ima puno garaža i parkinga, ali samo jedan je bio Depo. Za 125 godina svog postojanja bio je poznat po tramvajima i konjima, ali i nakrcanim tezgama na kojima se i bukvalno prodavalo sve od igle do lokomotive. A negde na sredini između ove dve krajnosti, nalazi se i priča o tragičnoj ljudskoj sudbini koja je obitavala među njegovim zidovima.

Iz vremena konjskih tramvaja

Istorija beogradskog saobraćaja kaže da je tramvaj stigao u Beograd tamo negde 1892. godine. Još uvek nenaviknute na kaldrmu, beogradske ulice zazvečale su od zvuka povelike drvene kočije koje su vukli konji. Za razliku od nekih drugih, ova je nosila naziv tramvaj i zvanično je bila namenjena za javni prevoz. Na nešto više od 2 kilometra svoje trase, ovo čudo tehnike stajalo je gde god je bilo potrebno, bez utvrđenih stanica, i tako od ranog jutra do kasne večeri.

A kada bi plemenite životinje koje su ga vukle napokon obrnule svoj poslednji krug tog dana od Kalemegdana do Slavije, upućivane su u štalu koja se nalazila nešto izvan grada. Upravo je onaj naš Depo sa Bulevara, koji je tada još bio Smederevski put, bilo mesto na kome su se odmarale do sledećeg jutra. Ovo je, naime, bila prvi namenski izgrađena zgrada za potrebe javnog tramvajskog saobraćaja.

Treba imati u vidu da je ovaj deo grada bio sasvim drugačiji nego danas. Varoš je uglavnom prestajala kod današnjeg Pravnog fakulteta, a niz prastari drum su se nalazili tek retki kućerci i kafane za ljude sumnjivih namera. Tek na prelazu vekova počinju da se naseljavaju novi stanari. Oko Depoa niću niski kućerci raznih građevinskih stilova od kojih su neki istovremeno služili i kao telalnice, odnosno prodavnice polovne i jeftine robe. Ispostaviće se da je ovakvo okruženje imalo gotovo proročki prizvuk.

 Foto: Digitalna Narodna biblioteka Srbije - Prvi "konjski tramvaj" u Beogradu po ugledu na Njujork, Pariz, London i Berlin

Zla kob u Depou

U međuvremenu se Bulevar razvijao, poneo ime po prvom od dva srpska kralja Aleksandra, a konje je zamenio električni tramvaj. Bez obzira na elektrifikaciju, i dalje je bio mesto na kome tramvaji spavaju, pa čak i svedok prve tramvajske linije koja je protutnjala pored njega.

Za razliku od Depoa, okolina se donekle promenila. Između dva svetska rata došlo je do promene ličnog opisa donjeg dela Bulevara, kada su raznorazni dražesni ćumezi srušeni, a njihovo mesto zauzele zgrade bogatih rentijera i uglednih građana varoši. Ipak, preduzetnički duh nije bilo tako lako slomiti. Novo utočište našli su još jednom u blizini Tramvajskih šupa, kako se sada ovaj objekat zvao.

Idilični život malih privrednika raznog kova prekinuće vatrena kiša koja je 6. aprila 1941. godine pala na Beograd. U narednim nedeljama ovaj mirni kvart postaće saborno mesto za Jevreje, komuniste i druge srpske i jugoslovenske patriote koji su bili nepodobni po novu okupatorsku vlast. Umesto kloparanja tramvaja, zidine su odzvanjale od šapata preplašenih ljudi i tihih jauka onih na kojima su kvislinzi i okupatori trenirali svoju teškoću.

Ovaj sumorni period trajaće sve do oslobođenja 1944. godine, kada je Depo ponovo vraćen u prvobitnu i humaniju namenu. 

Foto: Jumpstory

Kriza uvek udara tamo gde ne treba

U poratnom periodu Depo će služiti svojoj prvobitnoj svrsi, odnosno smeštaju vozila GSP-a. Čak će i 1967. godine dobiti spomeni ploču, čime će, činilo se trajno, biti obeležen njegov doprinos u razvoju grada.

Ali, uvek ima neko ali. Kriza i rat su se još jednom prišunjali Depu početkom devedesetih. Ograničena unutrašnjim i spoljašnjim sankcijama, ondašnja Jugoslavija i prestoni Beograd još jednom su se našli u trci za samoodržanje. Tih godina je dinar devalvirao na dnevnom nivou, a kako bi prehranili porodicu kako tako, sa obe strane hauba automobila na kojima su bili poslagane stvari donesene iz Segedina – Vegeta, duksevi, termo čarape i sirevi sumnjivog kvaliteta, našli su se oni koji su nekada udarnički gradili zemlju koje više nije bilo. Gotovo da ne postoji Beograđanin koji na trenutak ne oseti nelagodu i stezanje oko srca kada se priseti tih nizova improvizovanih tezgi između (danas posečenih) bulevarskih platana.

Jašući na talasu ove (sive) ekonomije, odlučeno je da se deo nekadašnjeg tramvajskog depoa pretvori u tržni centar. Mada je ime zvučalo bombastično, u stvarnosti je to bio niz zguranih tezgi u desetak redova, na kojima se moglo kupiti sve i svašta – pazarski džins, šuškavci iz Turske, patike iz Mađarske, veš nepoznatog porekla ali 100% pamuk, plastični ukrasi za jelku i usred leta, gomile kineskih sitnica i ko zna šta još. Od jutra do sutra, umorni prodavci izvirivali su iznad gomila robe u potrazi za kupcima kojih je uvek nekako bilo i premalo i previše.

A onda je 24. avgusta 2014. gradom odjeknula vest: „Gori Depo!“ Za samo par sati u plamenu su nestale godine života i desetine hiljada evra imovine. One plastične drangulije samo su doprinele da vatra nezajažljivo proguta svih 160 tezgi i krov ove zgrade. Zvanično, razlog požara nikada nije otkriven.

U narednih nekoliko godina sudbina Depoa je bila neizvesna. Predlagano je da se obnovi i na njegovom mestu podigne muzej javnog saobraćaja, mada je ta ideja slavno propala. Na kraju je ruševina prodata stranom investitoru uz obavezu da se očuva bar deo starog dvorišta.

Definitivna tačka na tramvaje i Depo stavljena je sredinom jula 2021. godine. Od prepoznatljive ugaone građevine nema više ni spomena.