Od 120 bombondžinica koje su, i starom i mladom, stavljale osmehe na lice, u Beogradu je danas ostala tek jedna. Za svojih skoro devet decenija postojanja ova mala manufakturna radnja prkosila je ratovima, uvozu, uvođenju mašina, novom dobu. Uporno i tvrdoglavo, poslednja bombondžinica gurala je svoje i opstajala. I upravo zato danas je jedinstvena i važna tačka na mapi srpske prestonice.

Mali počeci kao podloga za veliku istoriju

A znao je dobro gazda Branislav Bosiljčić tačno koje mesto da odabere za svoj dućan, te 1936. godine. Te 1936. godine u ulici Gavrila Principa, u blizini Železničke stanice, dela koji vrvi od prolaznika, meštana, turista koji odlaze ili dolaze na perone, smestio je gazda Branislav svoju zanatsku radnju sa bombonama. Ko god da je hteo ići do centra grada, nije mogao a da ne prođe i ne zapazi živopisnu radnju koja je mamila i svojim izgledom, a i mirisom.

Ipak, nije sve od početka bilo tako slatko.

Prvi posao Bosiljčića, po dolasku u Beograd, bio je u jednoj pekari. Tu je pomagao u svim poslovima oko radnje i isticao se svojom vrednoćom. Tako se dogodilo da je prešao da uči zanat kod jednog bombondžije, gde je i ostao.

Tadašnja vlasnica radnje je bila starija gospođa, koja nije imala naslednike, pa je radnja ostala Branislavu. Radan kakav beše, oberučke se prihvatio posla i počeo da piše stranice slatke istorije.

Od samog osnivanja konkurencija je bila velika. U okolini se nalazilo čak šest sličnih duana sa kojima se trebalo izboriti. Ipak, Branislav nije odustajao, pa je njegova radnja Bombondžija izbila na dobar glas i imala stalne mušterije.

Avaj. Drugi svetski rat doneo je pustoš i nedaće koje nije bilo lako preživeti. Ipak, Bombondžija je dočekao posleratno vreme i nove probleme. Doba novog preporoda donelo je nova zanimanja i nove poslove, što je značilo "loše vesti" za zanatlije. Naime, šezdesetih godina veliki broj ovih radnji biva zatvoreno, jer vlasnici bombondžinica nisu mogli da isprate velike troškove.

Bosiljčić tada ipak odlučuje da vredi opstati i boriti se, pa prebacuje svoju proizvodnju na neko vreme u Obrenovac. Branislav je želeo da napravi tradiciju, pa je i svog sina učio zanatu. I uspeo je u tome, jer danas, 83 godine kasnije, vlasnici i čuvari tradicije su njegovi unuci – Živorad i Branislav Bosiljčić.

Muzejska radnja

Čim pređete preko praga bombondžinice Bosiljčić, omamiće vas sladak miris. Radnja je ostala autentična po izgledu, kako spolja tako i unutra. Vitrine, pakovanja, alati i sami proizvodi čine za sebe jedan mali muzej istorije. Liciderska srca, svilene bombone, luše, pogled se rasipa na svaki kutak. Autentični alati od kojih su neki stari koliko i sama radnja, doprinose jedinstvenošću ukusa i nosioci su jedne tradicije koja se ovde neguje još malo pa čitav vek.

Savremeno doba je donelo pregršt novih mogućnosti, ali ipak puzavice istorije, starog i vintage su uspele da se probiju i nađu svoje značajno mesto. Sve što je staro, danas je postalo novo "novo". Muzika, moda, pa tako i ovaj zanat. U poslednjih nekoliko godina posao Bosiljčića se rascvetao, baš iz tog razloga jer su ostali dosledni, uporni i jedinstveni. A Bombondžija je uvršten i na listu top 5 turističkih mesta koje treba posetiti u Beogradu

Od ukrasa do slasti

Zanimljivo je da danas Beograđani slatkiše porodice Bosiljčić često koriste kao ukrase za novogodišnje jelke. Tvrde četvrtaste bombone umotane u šarenu aluminijumsku foliju, sa resicama na jednom kraju prosto teraju vodu na usta dok ih gledate kako vise sa ukrašenog drvceta.

Njihove bombone postale su i nezaobilazan dekor na različitim proslavama, a postoji i niz debata o tome koji njihov proizvod je najukusniji. Recimo, dok će jedni reći da su svilene bombone u obliku kuglica i slova "J" najukusnije, drugi se kunu u Bosiljčićeve susam štapiće. Ipak, ono u čemu se svi slažu jeste da Bombondžija pravi najbolji ratluk u gradu. Sa orasima, bademima, kokosom ili pistaćima, za svaki od njih datum proizvodnje je: tekući dan, a često se dešava i da pakovanje toliko poživi jer se ukućani obično odmah obruše na njega.

Zanimljivo je da ratluk nije bio primarni proizvod ovih zanatlija. Branislav ga je uveo da bi popunio svoje vitrine. Ali, sada je on glavna stavka njihove proizvodnje, a mnogi turisti po preporuci u ovu radnju dolaze baš zbog njegovog ukusa i svežine.