Ne zna se zašto, ali fakat da Jugoslovenska kinoteka spade u sam vrh takvih institucija u svetu, nije baš mnogo poznat široj javnosti. Poznavaoci filmskog kadra tvrde da Jugoslovenska kinoteka spada u jedan od najvrednijih svetskih “dijamanata sedme umetnosti”, po onome što se čuva u ovom zdanju.

Tako poklonici filmske iluzije kako to oni smo znaju, tvrde da bi u pokušaju bilo koga da prikupi najveće dragocenosti svetske kinematografije, pošto bi obišao planetu po meridijanima i paralelama, zavirio u svako filmsko ćoše, na kraju ipak morao da dođe u našu prestonicu, kako mu posao ne bi bio uzaludan. Jer, kako neko reče, Jugoslovenka kinoteka sa svojim fundusom predstavlja u stvari “Filmske Ujedinjene nacije”.

U prostorima Kinoteke čuva se više od 100.000 filmkih kopija, hiljade filmskih plakata, više hiljada predmeta sedme umetnosti, od čega se samo 15 posto odnosi na našu zemlju. Filmsko blago koje čuva Kinoteka potiče iz 130 zemalja sveta. Dovoljno je napomenuti Limijerovu filmsku kameru koja još uvek besprekorno funkcioniše i filmsku traku iz 1896. godine. Ili štap velikana nemog filma Čarlija Čaplina. Jugoslovenska kinoteka je najkompletnija ustanova “sedme umetnosti” na planeti, jedna od najznačajnijih koja čuva svetsko kulturno blago.

Jedno od blaga koje poseduje Jugoslovenska kinoteka je panorama, i to carska. To je u stvari specijalna mašina s kraja 19. i početka 20. veka koju mnogi smatraju i prethodnicom filmske industrije. Jednostavno rečeno, to je uređaj pomoću koga je bilo moguće gledati neki drugi daleki svet, i to kroz trodimenzionalne fotografije.

Foto: Wikipedia

Čudo s početka prošlog veka ili praistorija „3D“ slike i preteča filma

Kako ga je nazvao pronalazač, Nemac August Fuhrman “Keiserpanorama”, sastojao se od ogromnog bubnja, sa rotacionim mehanizmom. Osnova je, može se reći, satni mehanizam koji je pokazivao “stereoskopske fotografije”, izrađene na staklu i najčešće retuširane. Posebno je bilo “zadivljujuće” naglašena dubina posmatrane fotografije, što se može podvesti pod najranije “3D” fotografije, a u isto vreme prve korake, preteče filma.

Posmatrači, slobodno možemo reći publika, sedela je na stolicama oko bubnja i posmatrala prizore koji se smenjuju kroz par sočiva, koji najpribližnije odgovaraju dvogledu. Autor Furman, fizičar i poslovni čovek, patentirao je, kako su je kod nas nazvali Carsku panoramu, 1880.godine. U Poljskoj su je znali kao Fotoplastikon.

U Evropi je bio veoma popularan, konstruisana je i u Francuskoj, Americi i bio u upotrebi sve do 1910.godine. Postoje podaci da je do 20. veka izrađeno samo 500 primeraka, i kako stvari stoje, pored beogradske Panorame, postoji još jedna u Berlinu, ali pet godina “mlađa” i po gabaritu manja. I valja istaći da čudo tehnike od pre više od 100 godina smešteno u Kinoteci, “Carska panorama” besprekorno radi.

I ako je izdrađena je daleke iz 1880. godine, ova panorama jedina je u svetu iz tog vremena, i još radi. Slavni nobelovac Ivo Andrić na početku 20. veka, u sarajevskim školskim danima, bio je fasciniran „Carskom panoramom“, specijalnom mašinom za gledanje trodimenzionalnih fotografija. U ispričanoj priči Panorama, sećajući se tih dana, nobelovac kaže da je svake nedelje bio sa panoramom koja mu je budila “maštu o nepoznatim svetovima”.