I tek što se s proleća 1941. počeo oporavljati od šestoaprilskog bombardovanja, Beogradom su nakon nekoliko dana ponovo odjeknule detonacije.

Ovog puta, pokušavajući da spreči ulazak nacista u grad, srpska vojska odlučuje da žrtvuje sve beogradske mostove. Tako je i Železnički most u noći između 10. i 11. aprila ponovo skončao u Savi. Da stvar bude gora, ova je odluka nehotice pokazala i kako se, na tragičan način, istorija doslovno može ponoviti.

(Ne)suđena žrtva rata, po drugi put

Nepunih 30 godina ranije, Železnički most sa sobom odneo je živote neprijateljskih vojnika. Scenario i ovoga puta biva identičan – u trenutku kad je eksploziv aktiviran, naši inženjeri nisu primetili da se pod mostom nalazi brod prepun ljudi.

Skupljena sa prethodno potopljenih "Vardara", "Save" i "Morave", vojna posada se malo pre toga ukrcala na brod "Tanasko Rajić". Povlačeći se preko Save ka Ostružnici, plovilo se kobne noći zateklo pod Železničkim mostom. U mrklom mraku bilo ga je gotovo nemoguće uočiti, što uz odluku da se most minira beše recept za katastrofu.

Od njih stotinu i desetoro koliko se našlo na brodu, život je izgubilo 95 članova posade. Njihova žrtva, međutim, i ovog puta je malo vredela – Nemci na kraju ipak ulaze u Beograd, dok ni jugoslovenskoj vojsci ne ostaje izbora osim da se preda. Angažujući potom specijalne jedinice i grupu poljskih zarobljenika, Nemci su zasukali rukave i nanovo osposobili most.

Da im je praktičnost bila ispred estetike pokazuje i to što je most takoreći sklepan na brzinu. Naime, konstrukcija ovog Frankenštajna beše sastavljena od različitih delova, tek tako prikupljenih odasvud. Na stranu što mu izgled nije bio jača strana, već most tom prilikom dobija i novo ime. Nemci ga prozivaju Mostom generala Vila, i osim što postaje među važnim trasama koje Evropu spajaju sa Mediteranom, Železnički most naredne godine dobija i svog dvojnika.


Foto: "Vreme", 1933. - Plan iz 1933. godine kojim je bila prediviđena izgradnja još jednog železničkog mosta kod Ade pored srušenog, pa 1920. obnovljenog Železničkog mosta

Ratni veteran napokon u zasluženoj penziji

Dvadesetak metara nizvodno od "originala", godine 1942. otpočinje gradnja železničkog mosta broj 2. Paralelno uz blizanca starijeg šezdesetak godina, novi most nastaje usled povećanja obima vojnog transporta. Nemci su ga gradili naredne dve godine, te je železnički saobraćaj u to vreme tekao u dva smera.

Ipak, silom ratnih prilika, "blizanac" ostaje nedovršen. Savezničko bombardovanje, a potom i miniranje tokom povlačenja nacista, ostavilo je godine 1944. oba mosta u ruinama. Dvojnik starog železničkog mosta, doduše, i prethodno je bio meta saveznika, ponajviše kao građevina od strateškog vojnog značaja.

Pritom, stariji most i ovog puta izvukao je deblji kraj. Sada se postavilo pitanje ima li ga smisla obnavljati, ili je bolje osposobiti njegovu manje stradalu kopiju. Narednih sedam meseci sudbina im ostaje neizvesna, sve dok na snagu nije stupilo kompromisno rešenje.

Naime, kameni temelji starog mosta ponovo su, po ko zna koji put, preživeli bombe i eksploziv. Čelična konstrukcija njegovog dvojnika pak, iako završivši na dnu reke, ostala je cela. Svi su, dakle, delovi bili tu, i samo ih je trebalo sastaviti i od njih načiniti jedan funkcionalan most.

Foto: Wikipedia / Miomir Magdevski - U planu je da Stari železnički most bude pretvoren u pešački most

Tako pada odluka da se delovi novog mosta upotrebe za rekonstrukciju starog. Nova-stara ćuprija oživela je do decembra 1945., i po treći put od svog rođenja uzima staru ulogu. Njenim prugama prelazili su vozovi koji bi išli ka Bačkoj, Sremu, Hrvatskoj i Mađarskoj, a slučaju prekida saobraćaja na ostalim pružnim pravcima, ka železničkom mostu usmeravane su teretne kompozicije. Sve do 1979. godine most je suvereno vladao Savom, a iste godine dobija i mlađanog naslednika.

Nešto moderniji od svog komšije bio je most Nikole Hajdina. Pa ipak, dužnost ispraćanja vozova delili su ravnomerno. A nakon hiljade i hiljade kompozicija što su prevalile preko njegovih pruga, ukidanje Glavne želelničke stanice starom mostu donosi nagoveštaj zaslužene penzije.

Jer, ako je suditi po daljim planovima, vozove će u dogledno vreme odmeniti biciklisti i pešaci. Čelični veteran tako će postati "domaćin" svakom ko poželi da uživa u gradskoj panorami, napokon za sobom ostavljajući burnu ratnu prošlost.