O najstarijoj kući u Beogradu već smo pisali. Starogradsko zdanje nalazi se u Ulici Cara Dušana 10, i zabeleženo je da je građena od 1724 do 1727. godine. Međutim, večiti spor o tome koja je kuća zaista najstarija u Beogradu, komplikuje se kada se zna da u jednoj zemunskoj ulici postoji još jedna viševekovna nastanjena kuća, a koja se pominje u zapisima nekih 70 godina pre izgradnje one u Dušanovoj. Iako tačna godina gradnje kuće nije poznata, sasvim je sigurno da je ona najstarija kuća u Zemunu.

Smeštena u centralnom gradskom jezgru Zemuna u naselju Ćukovac, tačnije ulici Vasilija Vasilijevića 10, strmoj kaldrmisanoj ulici nadomak Gardoša, među starijim Zemuncima je poznata kao Beli medved, kako se nekada zvala kafana koja je tu bila smeštena.

Sagrađena je od drveta i opeke, i smatra se da je ona jedini sačuvani primerak balkanske arhitekture iz osmanlijskog perioda. Sprat je danas podeljen na dve stambene jedinice, a prizemlje nije u funkciji. Pokrivena je crepom na četiri vode. U objekat se ulazi na dva nezavisna ulaza za sprat i prizemlje preko terasom natkriljenog trema. Okrenutu prema ulici, zgradu krasi terasa na spratu, sa ogradom od ukrasnih čamovih daščica. Spoljašnjost kuće je prilično ruinirana, iako se kuća vodi kao spomenik kulture.

Slika: Jacob van Schuppen - O nekadašnjem ugledu, govori da je bila konačište austrijskog vojskovođe Eugena Savojskog

Kafana Beli medved

Kada je francuski putnik Kikle, prošao kroz Zemun 1658. godine, zapisao je da se u varoši nalaze tri hana, a najveći od njih upravo ovaj, u kome će se par vekova kasnije naći kafana Beli medved. Ovaj objekat ucrtao je i Nemac Henrik Otendorf na svom vojnom planu Zemuna 1663. godine.

Han je i u to vreme bio na ceni, o čemu svedoči zapis, da je 1717. godine u ovoj kući je odseo austrijski vojskovođa i državnik Eugen Savojski, dok je spremao uspešnu opsadu Beograda. Na najstarijem urbanističkom planu ovog dela grada iz 1740. ucrtano je 550 objekata i 13 ulica u kojima se oni nalaze. Na ovom planu han je obeležen pod nazivom Zartaken (Čardak) i predstavlja jedini objekat od svih 550 koji je do danas ostao sačuvan.

U 18. veku prizemlje kuće je preuređeno u kafanu, dok su na spratu uređeni stanovi i konačište. Kafana u prizemlju je dobila naziv Kod medveda zbog table sa grbom koji je predstavljao medveda uspravljenog na zadnje noge. Smatra se da je medvedu vremenom menjana boja, najverovatnije prilikom krečenja i obnavljanja table, tako da je bio crn, siv, a najčešće beo, pa je na kraju i sam naziv kafane ostao Beli medved.

Zanatlije koje su, verovatno, bile zadužene za vizuelni izgled table, bile su i najredovnije mušterije kafane, pa je postala svojevrsna berza rada onih koji traže iskusne radnike i vredne ruke. Najpopularniji vlasnik ove kafane pre Prvog svetskog rata bio je Toša Marić zvani Gačula, dok je u međuratnom periodu vlasnik bio Marko Todorović, koji je i poneo nadimak Marko Medved. Kafana je 1948. nacionalizovana i preuzelo ju je zemunsko ugostiteljsko preduzeće "Central", dok je Medvedu ostavljen stan na spratu. 

Iako je i u narednim decenijama bila omiljeno sastajalište Zemunaca, zatvorena je šezdesetih godina i nepravedno pretvorena u magacin. Od tada stoji zaboravljena, išarane fasade i sa oštećenjima od vekova postojanja. 

Lagumi ispod objekta

Kao i takmac s druge strane Save, i ispod ove zgrade iskopani su lagumi. Izgrađeni su prvenstveno za potrebe vinskog podruma, dok se pored vina, tu ponekad čuvalo i drugo piće, te namirnice, jer je temperatura tokom čitave godine iznosila 17 stepeni.

Lagum je podeljen na dva kraka od 10 i 14 metara, a ozidan je opekom što je omogućavalo dobru izolaciju i ventilaciju. Za potrebe dodatnog hlađenja, ostalo je zapisano da je zimi donošen led sa Dunava. 

Foto: Wikipedia / Intermedichbo - Dr Milorad Dimić, Serbia - Umesto table medveda, išarana tabla

Najstarija kuća u Zemunu propada

Razlog ubrzanog propadanja ove zgrade je posebno apsurdan. Pošto je proglašena za javno dobro pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika kulture, stanarima je dozvoljeno da sređuju kuću samo iznutra, a spoljašnjost ne smeju da diraju, iako krov prokišnjava i fasada je ruinirana. Čekajući odluku Zavoda za zaštitu spomenika kulture, koji je zadužen da proceni oštećenje i da odluči kako će se ono sanirati, kuća propada jer se za njeno održavanje ne izdvajaju sredstva.

Iako novinari često dolaze da razgovaraju sa stanarima ovog zdanja, o samoj kući ne vodi računa niko. Preko prozora u prizemlju, koje je predviđeno za poslovne lokale, prekucane su daske, a fasada išvrljana raznim natpisima. Značaj ove kuće obeležen je tek jednom tablom koja je postavljena ispred zgrade, na kojoj piše da je objekat građen u bondruk stilu, a da se pod njim nalazi lagum sa dva kraka, ozidan opekom.

Kada šetate ovim delom Zemuna, osećaćete se kao da ste se vratili nekoliko vekova u nazad. Kaldrmisana uličica, stare trošne kuće, izostanak moderne arhitekture, čine ulicu Vasilija Vasiljevića jednom od retkih u Zemunu, koja je sačuvala duh nekog prošlog vremena. To je dovoljan razlog da se o njoj više brinemo, zar ne?