Ne može svaki grad da se pohvali privilegijom da ga istovremeno krase dve velike reke. Beograd je jedan od retkih gradova koji se nalaze na ušću dvaju reka, koje su uvek pozivale Beograđane da uživaju na njihovim obalama. Danas, kada se govori o provodu na Savi i Dunavu, misli se na splavove.

Međutim, pre pola veka ili čak jednog veka, na obalama reka bila su dragocena kupališta, na kojima su se stanovnici prestonice odmarali, uživali i koja su im pomagala da preguraju letnje vrućine. Kupališta, odnosno kupatila na Dunavu su bila veoma popularna, naročito kupatila oko Ušća: "Mon Plezir", "Dubrovnik", "Šangaj" i "Đačko kupatilo".

Izraz "kupatilo" imao je značenje koje danas imaju plaže ili kupališta. U predratno vreme, jedno od najpopularnijih kupališta je bilo Đačko kupatilo na Dunavu.

Foto: Monografija Druge beogradske gimnazije - Ulaz na Đačko kupatilo

Omiljeno kupalište mladih

Đačko kupatilo nalazilo se na obali Dunava, na ušću Save u Dunav, ali malo više na dunavskoj strani, otprilike gde su danas teniski tereni "Novak". Izgrađeno je u leto 1920. godine na inicijativu "Zajednice doma i škole", udruženom inicijativom roditelja i učenika Druge realne gimnazije.

Osnivanje i rad Zajednice veoma su pomagli direktor gimnazije Mirko Popović i profesor gimnastike František Vanjek koji su mnogo polagali na vannastavne aktivnosti učenika i njihovo intelektualno i fizičko razvijanje i u slobodno vreme. Đačko kupatilo je ličilo na ostala kupatila sa svojim drvenim kabinama i ograđenim delovima za kupanje. Kupalište nije bilo otvoreno samo za gimnazijalce, već i za studente, pa i za građanstvo.

Kao najveće i najpoznatije od nekoliko kupatila na ovom potezu postalo je omiljeno okupljalište mladih, gde se kupalo, igrao fudbal i košarka, kuglalo ili vozilo u čamcima kupatila. Đačko kupatilo imalo je i tekuću vodu za piće i tuševe, gimnastičke sprave, organizovalo je i školu plivanja a imalo je i sekcije za veslanje i sportski ribolov. Kupalište je bilo lepo uređeno i čisto, a pored njega su bile radnje u kojima su bile pripremane i prodavane krofne i mladi kukuruz.

Đačko kupatilo bilo je rasadnik mnogih poznatih plivača prve polovine dvadesetog veka. Godine 1959. u njega se useljava "Akademski kajak klub" koji tu ostaje sve do uklanjanja kupatila 1974. tokom radova na izgradnji sportskog centra. Danas je na tom mestu sportski centar "Dr Milan Muškatirović", nazvan po jednom od najvećih svetskih vaterpolista sedamdesetih godina prošlog veka.

Peskoviti kanali umesto tobogana

Na đačko kupatilo se uglavnom išlo peške. Postojala je samo tramvajska linija broj dva, ali su tramvajske karte bile skupe. Iz tog razloga, deca su bila "voljna" da idu peške, a roditelji su im zauzvrat dozvoljavali da kupe maline sa vodom ili sodom iz jednog od bifea duž plaže, pošto su uštedeli na kartama. Inače, tih godina, na plažama se ostajalo ceo dan, a glavna hrana koju bi roditelji poslali deci je bila krompir salata, a ako bi deca još ogladnela, u Dušanovoj ulici je bila jedna pekara gde su kupovali velike vekne hleba. Nizvodno od Đačkog kupatila, bili su bageri koji su istovarali pesak i šljunak. To su bile ogromne kupe peska i šljunka, a voda se slivala i išla kroz kanale. Ti kanali su hrabrijim Beograđanima služili kao tobogani i jedina neprijatnost je bila cepanje kupaćih gaća.

Foto: "Ilustrovani list", 1929.

Muško i žensko kupalište

Jednog leta, neposredno pred početak rata, Gradska uprava donela je odluku da se ženama zabranjuje da nose kupaće kostime bez suknjice. Tada su žene nosile gotovo iste kostime: većinom su bili crne boje i ličili su na kombinezone. Uglavnom su bili od platna, ali je bilo i tkanih.

Sledeće iznenađenje među kupačima tridesetih godina u Beogradu priredile su vlasti koje su postavile ogradu koja je odvajala muški i ženski deo. Ograda je bila visoka oko pola metra, a deca su mogla da se opredele da li će biti na kupalištu sa ocem ili majkom. Niska ograda omogućila bi im da lako pređu sa jedne na drugu stranu.

Tek kasnije, neke od hrabrijih Beograđanki umesto dotadašnje "odeće za kupanje", prvi put su obukle jednodelne kupaće kostime. Vest o jedrim, belim ženskim bedrima je munjevito obišla grad i muški deo kupališne klijentele je ubrzo bio udvostručen.

Foto: "Vreme", 1938. - Omiljeni čuvar bio je i jedan pas

Klaker, kabeza i lubenice

Žeđ su gasila najpopularnija pića – kabeza i klaker. Klaker je bio u flašama koje su bile zatvorene staklenom kuglicom koje su se zatvarale iznutra pod pritiskom gasa u njoj. To je bilo bezalkoholno, bistro, osvežavajuće, gazirano piće koje se sastojalo od vode, šećera, a imalo je i dodatak koji mu je davao atraktivnu boju – crvenu, lila ili braon, ali i ukus voća.

Klaker je bio prethodnica Koka-kole i drugih osvežavajućih pića na ovim prostorima. Do šezdesetih godina dvadesetog veka, bio je jedno od retkih osvežavajućih pića koja su se mogla kupiti, a prodavao se iz velike vangle napunjene ledom. Danas se klaker može naći samo još na nekim vašarima u zabačenim mestima.

Kabeza na turskom jeziku znači sok. Ali ako pitate bilo koga ko ju je pio, reći će vam da kabeza nije samo sok. Naime, kabeza je decenijama na ovom prostoru, pored klakera, bila jedno od najpopularnijih osvežavajućih napitaka. Kabeza je blago gazirano bezalkoholno piće crvenkaste ili žućkaste boje, koje su deca obožavala, a stariji ga redovno konzumirali u poslastičarnicama. Baš kao i klaker, kabeza se pravila od biljnog sirupa i soda-vode. Biljni sirup je davao prepoznatljivu boju, ali i prepoznatljivu aromu, koju danas pamte čak i oni koji kabezu nisu probali decenijama.

Bekstvo od vrućine obezbeđivale su i lubenice koje su se hladile u reci. Nije bilo potrebe da ih Beograđani nose od kuće, jer su dovitljivi prodavci uvek donosili sveže na plažu. Lubenice su bile prodavane već u blizini pristaništa, na praznim placevima u Karađorđevoj ulici.

Kraj dunavskog raja

Nakon Drugog svetskog rata, gradska kupatila su nestala, pa su se Beograđani orijentisali ka kupatilima na Adi Ciganliji. Drveni splavovi sa bazenima su opstali sve do početka izgradnje Savskog jezera. A ono je postavilo nove standarde u vodenim aktivnostima Beograđana. O dunavskom raju i kupatilima, ostale su samo priče i sećanja starijih Beograđana.