U imeniku izgubljenih beogradskih toponima, postoje nazivi od kojih će vam se sigurno podići obrva zbog direktnosti žargona negdašnjih stanovnika prestonice. Jedan od njih je i brdo Ludnica, zapravo uzvišenje iznad nekadašnjeg Mokroluškog potoka na čijem se samom vrhu nalazila Doktorova kula

Iako je ova zgrada najpoznatija kao prva „bolnica za sa uma šišavše“, zdanje imalo je zanimljivu predistoriju koja je započela rečima: „Biće ovo nekad sredina Beograda!“

Ko je sad pa taj Doktor?

Ako zavirite u neki od starijih tekstova o Doktorovoj kuli, informacija na koju će te sasvim sigurno naići je da ju je izgradio doktor Kunibert, lični lekar kneza Miloša i treći školovani lekar u Srbiji. Ovo je samo donekle tačno. Doktor Bartolomeo S. Kunibert zaista jeste bio jedan od prvih stanara ove lepe jednospratne kuće i zaista je sa uživanjem sadio i gajio cveće u bašti koja se nekada prostirala oko nje, ali pravi graditelj bio je njegov tast Vito Romita.

A Vito je zaista bio čovek svog vremena. Kako je za sebe govorio, bio je po rođenju „Talijan, a po ubeđenjima karbonar“, vatrene napuljske krvi zbog čega je bio progonjen po političkoj osnovi. Oni koji su ga poznavali govorili su da je bio visok i ugledan, veoma obrazovan, druželjubiv i otvoren zbog čega je brzo sticao prijatelje među Srbima i bio prihvaćen i poštovan.

U Beograd dospeva 1823. godine preko Bukurešta i odmah stupa u službu beogradskog vezira i kneza Miloša. Ma koliko bio despot u svom ophođenju prema narodu i narodnim prvacima, knez je gajio i tu zdravorazumsku crtu koja je sa sobom vukla progres čitave Srbije. Ovo je na Vitina leđa, pored brige o zdravlju kneževe porodice i saradnika, stavilo i mnoge druge izazove. Kao jedna od retkih obrazovanih ličnosti, bio je zadužen i za odgoj kneževe kćeri Savke, koja je pored njega naučila da svira klavir i italijanski jezik. Takođe, bio je zadužen i za obuku Turaka na Kalemegdanu po evropskom načinu. Za ove usluge primao je izdašnu platu od 560 groša mesečno od kneza, a od vezira plac u veličini od 6,5 hektara daleko od grada.

„Biće ovo nekad sredina Beograda!“

Izbor mesta za izgradnju izazvao je pravu nevericu kako vezira, tako i Beograđana. Dok je vezir sumnjao da se robusni Napolitan sprema za napad na tvrđavu, stanovnici grada su mu sa podsmehom prebacivali da kuću gradi u pravoj pustahiji, što je ovaj kraj u to vreme i bio. Turčina je razuverio opaskom da u slučaju da je nameravao da pravi kulu za napad na tvrđavu, sigurno je ne bi pravio od drveta i blata. Sa Beograđanima je, pak, išlo malo teže, ali im je doskočio tvrdnjom da će se njegova kuća jednom nalaziti usred grada.

Ispostaviće se da je, pored toga što je bio revolucionar i lekar, Romita bio i vizionar. Ovo imanje na samom obodu Zapadnog Vračara danas predstavlja mesto na kome je izgrađen KBC Srbije, tačno u širem centru današnjeg grada kao što je Vito i predviđao.

Kuća je izgrađena 1824. godine, a ime njenog graditelja nije poznato. U poznatom šaljivom stilu Starog Beograda, poneće ime Doktorova kula. U njoj će živeti još nekoliko godina, dok ga krajem dvadesetih godina XIX veka vetropirasti duh nije oduvao ponovo u Vlašku.

O bliskosti sa knezom i poverenju koje je uživao govori i činjenica da je 1826. godine u Požarevcu pelcovao, odnosno vakcinisao protiv boginja decu kneza Miloša.

Vidovitost koja se isplatila, recimo

Odlazak doktora Romite izazvao je izvesnu buru u beogradskoj čaršiji. Praktično preko noći bio je otpušten iz kneževe službe, da bi sigurnost pronašao u Bukureštu. Tu i umire 1827. godine, daleko od svoje kule. Razlozi ovog naprasnog raskida saradnje nikada nisu otkriveni.

Usamljena kuća na kraju puta nije, pak, ostala prazna. Naseljava je Bartolomeo S. Kunibert, Romitin zet (bio je oženjen Vitinom ćerkom Antoanetom) i naslednik na mestu ličnog lekara kneževske porodice. Smatra se da se Kunibert obreo u Beogradu negde u vreme izgradnje Doktorove kule. Tu deli posao sa tastom, koji mu propisuje i platu, te cenovnik u kome je stajalo da se sirotinja besplatno leči. Posle Romitinog odlaska, preuzima mesto ličnog lekara i gaji blizak odnos sa knezom.

Šta više, pomalo nevoljno postaje jedan od učesnika političkog života Srbije, pošto je kao stranac i poznavalac stranih jezika bio pregovarač i prevodilac u kneževim susretima sa diplomatama koje su tih godina dolazile u Beograd. Uz kneza će ostati sve do njegovog prelaska u Zemun 1839. godine, a svoja sećanja objaviće nešto kasnije u knjizi “Srpski ustanak i prva vladavina Miloša Obrenovića”.

I pored pristojnih prihoda, izgleda da je održavanje Kule bilo preveliki izdatak za porodicu. U jednom sačuvanom pismu iz 1832. godine, udovica doktora Romite Frančeska, piše knezu da je zbog nemogućnosti daljeg održavanja kuće u pristojnom stanju prepušta na staranje Kneževini kako bi se koristila za potrebe države.

Tako je i bilo. U narednim godinama služiće u razne svrhe, uključujući i za smeštaj vojnika. Tri decenije kasnije, 1861. godine dekretom kneza Mihaila, ova kuća postala je prva psihijatrijska ustanova u Srbiji “Dom za s uma šišavše”, da bi krajem XIX i početkom XX veka oko nje iznikao čitav niz zgrada koje danas čine Klinički centar Srbije.

Sa svoje strane, Beograd je i te kako ispunio Romitina očekivanja. Brdo nekadašnjeg Zapadnog Vračara danas se zaista smatra širim centrum grada.