Krajem 19. veka beogradska varoš ubrzano se širila ka močvarnom pojasu na obodu grada. Glavni krivac za to bio je Škot Fransis Makenzi, koji je uvidevši povoljnu poslovnu priliku, kupio imanje iznad današnje Slavije, isparcelisao ga i počeo da prodaje za gradnju. Ova primamljiva ponuda privukla je šarenoliki svet, a svima je bila zajednička jedna želja -  život bez blata.

Blatnjav kao Vračarac

Danas asfaltirane i popločane ulice ukrašene otmenim fasadama i drvoredima lipa, nekada su pružale sasvim drugu sliku. Bilo je tu velelepnih fasada, ali i malih radničkih stanova ili zgrada za rentiranje, te mnoštvo prizemnih kuća sa velikim baštama. A između njih su se pružali neplanski sokaci i ulice, koji su se pretvarali u prave kaljuge posle kiša.

Vođeni željom da poboljšaju uslove života stanovnika istočnog i zapadnog Vračara, grupa građana 14. oktobra 1884. godine osniva Društvo za ulepšavanja Vračara. Začetnik ideje i jedan od osnivača bio je Steva D. Popović, koji je ondašnjoj javnosti bio poznat kao profesor i upravnik Učiteljske škole u Novom Sadu, ali i kao ministar prosvete i finansija. Mnogi su smatrali da je do kraja života, 1902. godine, bio duša i glavni pokretač aktivnosti Društva. Tih prvih užurbanih dana, jedan od njegovih prijatelja profesora, prisećao se rečima:

"More, ja sam ti nabelajisao sa stupanjem u to društvo... Izabraše me za poslovođu, a ja, držeći, da tu neće biti mnogo posla, primih se; a sad bih voleo da se kurtališem bede, ali ne dadu... Uhvatio Steva, pa sednica za sednicom, i kad mu nešto ne svršiš, on se ljuti, kao god da je to državni posao ili kao da nam se plaća!.. Ne znam, može li čovek više da se zauzima za svoje vlastite poslove domaće i svoju kuću, no što se on zauzima za ovo društvo!"

I zaista, rad Društva je u narednim godinama i decenijama bio izuzetno aktivan, o čemu svedoče izveštaji u gradskim novinama u kojima je svako malo napominje da je "Društvo za ulepšavanje Vračara uputilo zahtev..." U početku je najvažnije bilo rešiti pitanje kaldrmisanja ulica, a kada je ovaj posao donekle završen, krenulo se dalje.

Valjalo je rešavati  pitanje osvetljenja, jer se iz policijskih hronika onog doba može saznati da je Slavija bila mesto okupljanja sumnjivih lica, a goruće je bilo i pitanje vodosnabdevanja. Zatim je 1885. otvorena prva apoteka, a nedugu potom i prva pijaca u ovom delu grada, kako građani više ne bi morali da tegle bakanluk sa Velike pijace koja se nalazila na današnjem Studentskom trgu, udaljenom dobra dva kilometra od prvih vračarskih kuća. Na mestu Cvetne pijace, nekada se nalazila gusta hrastova šuma, a u spomen na nju sačuvan je jedan hrast.

Cvetni trg između dva svetska rataFoto: Secanja.com/Arhiva - Cvetni trg između dva rata

Može pijaca, ali ne i pare

Zahvaljujući Društvu, Beograda 1889. godine dobija svoj prepoznatljivi simbol - Cvetni trg, na kome se gradi nova pijačna zgrada. U proglasu povodom polaganja kamena temeljca, navodi se da: "Društvo za ulepšavanje Vračara trudom i ulozima svojih članova, po dobivenom dopuštenju od opštinskog predstavnišva podiže temelj ovoj (drugoj) zgradi za pijačnu potrebu, prvoj ove vrste u Srbiji".

Društvo je preduzelo i ostale poslove održavanja pijace, pa tako finansira nivelisanje i kaldrmisanja placa i ulice, kao i uređenja pijace i izgradnju drugih pijačnih zgrada i kioska. Opština je bila više nego zainteresovana da prihodi od pijace završe u njenoj kasi, pa je 1889. inicijativa da se prihodi ustupe Društvu, koje bi ih preusmerilo u Društvo za izgradnju hrama Sv. Save (da, ova inicijativa je stara više od veka), glatko odbijena sa 13 glasova protiv naspram 10 za. Ipak, dogovor je postignut 1893, kada je prihod od pijace ustupljen Društvu uz obavezu održavanja iste i pomaganja opštini.

Komunalna politika u rukama građana

Ovde se delatnost društva ne zaustavlja. Nalazimo zapise da Društvo predlaže opštini, a zatim o svom trošku i kupuje dva stuba za lepljenje plakata i oglasa, učestvuje u organizovanju odnošenja kućnog đubreta, predlaže beskamatni kredit opštini kako bi se ubrzalo kaldrmisanje ulica, otvara kioske za prodaju duvana i osvežavajućih pića i obavlja druge komunalne aktivnosti. Zahvaljujući Društvu, u ovom delu grada otvorena je i prava poštansko-telegrafska filijala 1891. godine.

Među propale aktivnosti, pak, spada predlog za formiranje parka na vračarskom polju, a kao razlog je navedeno da je predlog odbijen jer većina kuća i onako ima veliku baštu, kao i više pokušaja kaldrmisanja ulica, koji su završavali tako što bi cigle prvo bile donete, a zatim odnete kako bi se kaldrmisali drugi delovi grada. Izgleda da je pitanje kaldrmisanja ulica napokon rešeno kada se sa kamenih kocki prešlo na asfalt.

Posebna pažnja pridavana je sadnji i održavanju zelenila na Vračaru. Pored formiranja drvoreda lipa u vračarskim ulicama, koji i danas postoje i daju posebnu čar ovom delu grada, Društvo je vodilo računa i o malom parku ispred kafane, a kasnije hotela, "Slavija". Postojala je ideja da se formira veliki šumski park o trošku Društva između ulica Njegoševe i Krunske.

Dom Društva za ulepšavanje Vračara početkom 20. vekaFoto: FB stranica "Društvo za ulepšavanje Vračara" - Dom Društva početkom 20. veka

Dom Društva za ulepšavanje Vračara

U godini kada je plemenito srce osnivača društva Steve D. Popović zauvek prestalo da kuca, Društvo je napokon dobilo svoje sedište. Dom Društva za ulepšavanje Vračara, podignut je 1902. godine na samom početku Cvetnog trga, u Njegoševoj 1. Autor projekta bio je ahitekta Milan Antonović, a ova jednospratana poslovno-stambena zgrada predstavlja primer secesije u samom srcu Beograda. Pored naziva na pročelju i mesta na kome je izgrađena, sa Vračarom ga povezuje i mozaik iznad ulaza u obliku razgranate krošnje drveta, simbol drvorede koje je Društvo sadilo duž dugih vračarskih ulica.

Kulturno i humano društvo "Vračar"

Sve do kraja Prvog svetskog rata, primarna aktivnost Društva bila je rešavanje komunalnih problema građana. Pored toga, Društvo se bavilo i raznim kulturnim i humanitarnim akcijama, te je o njegovom trošku izgrađeno obdanište, Viša ženska škola sa pansionatom, finansiran je rad gimnastičkog društva "Dušan Silni", kao i fond za izgradnju hrama svetog Save. Povremeno su imali svoje pitomce i pitomice, talentovanu i vrednu decu iz siromašnih porodica.

Pored prihoda od izdavanja pijačnih tezgi i dućana, Društvo je 1891. godine osnovalo Vračarsku zadrugu, a potom i Vračarsku štedionicu, koje su donosile značajan prihod.

U jednom od izveštaja iz sredine tridesetih godina, navodi se da je imovina društva iznosila 5,5 miliona ondašnjih dinara. Ova značajna suma korišćena je za finansiranje ustanova koje će "doprinostiti prosvetnom, moralnom, zdravstvenom i materijalnom unapređenju Vračara", pa tako Društvo 1931. godine menja naziv u Kulturno i humano društvo "Vračar".

Kao i mnoge druge ustanove i društva sličnog karaktera, Društvo će prekinuti rad 1941. godine, a nove vlasti nisu bile zainteresovane za njegovo obnavljanje posle Drugog svetskog rata.

Godine obnove

Ipak, nije sve izgubljeno. Ponovo okupljeni željom da Vračar vrate Vračarcima i pokušaju da uvedu red ili bar spreče urbanistički nered ovog elegantnog dela grada, grupa građana okupljena oko profesora književnosti Aleksandra Arsenijevićem, obnovila je rad Društva za ulepšavanje Vračara 2010. godine. Kao i prethodnici, i naslednici se zalažu za poboljšanje uslova života Vračaraca, kao i očuvanje kulturne i urbanističke tradicije kako Vračara, tako i samog Beograda.