„Ne pravite nekontrolisanu buku u blizini njegovog smeštajnog prostora, to ga neće naterati da se pomeri.“

Pokušajte da zamislite sebe kako čitate ovo upozorenje. Gde se nalazite u tom trenutku? Ko je taj tvrdoglavi lenjivac? Da pomognemo – živi među najstarijim zidinama u Beogradu. Ujedno, kako legenda kaže, on jedan od njegovih najstarijih žitelja.

Punim imenom i prezimenom - Američki Aligator Muja je stigao iz rodne Nemačke u Beograd 1937. godine. Niko nije zasigurno znao njegove godine, ali u to vreme bio je snažan, mlad i potpuno zreo mužjak, pa su mu veterinari dali tri. Ipak, u Mujunoj „ličnoj karti“ danas kao rođendan stoji dan kada je ušao u Vrt dobre nade, što ga čak i tako podmlađenog čini zvanično najstarijim američkim aligatorom na svetu. Ali ono što nas danas zanima jeste šta bi ovaj neverovatni Beograđanin imao da nam ispriča kada bi umeo da govori.

Foto: Danas, 10. avgust 1937 - Novinski izveštaj o Mujinom dolasku u Beograd

Muja pod vatrenom kišom

Kako se iz ove perspektive već očekuje, život posle selidbe na Balkan nije protekao u najvećem miru. Svoj mali kutak, jedini za koji je znao, Muja je jedno vreme delio sa lepšom polovinom. Dani su prolazili jednolično dok jednog jutra Vrt nisu pogodili zemljotres i požar, jednoglasno. Bio je 6. april 1941, a u danima koji su usledili razorena je većina zidina koja je čuvala divlje životinje. Mnoge od njih su izgubile svoje živote, dok je Muja ostao nepovređen, da ne prepriča priču. Ratna drama na mikronivou kakav je zoološki vrt u Beogradu je zapravo dovoljno burna da bi po njenom osnovu mogao da se snimi film.

Iznenadna uzbuna koja je tog jutra potresla Beograd naterala je mnoge njegove građane da izađu iz svojih domova na ulice i potraže sklonište. Stanovnici zgrada koje su okruživale Kalemegdan su mahom jurnuli ka zoološkom vrtu, verujući da su ovde bezbedni od bombi. Niko nije pomislio da bi fašisti imali ikakvog interesa od ubijanja beogradskih divljih životinja, te se gomila ljudi našla u podzemnim prostorijama vrta, koje su danas zimski dom za pojedine vrste. Dogodilo se, međutim, da je prva bomba pala baš na to mesto, odnevši sa sobom živote mnogobrojnih Dorćolaca, radnika Vrta, zebri, slonova, muflona, raznoraznih ptica. One koje nisu stradale istog trenutka, otišle su da jure gradom. Zamislite jato nojeva na Slaviji, ranjenog bizona u Knez Mihajlovoj ili mladog jaguara u ulazu svoje zgrade. Nažalost, u opštoj panici i zbog opasnosti po ljude, mnoge od odbeglih životinja su ubijene. Ali ne i Muja. On i nilski konj Buca su bili jedini preživeli među većim životinjama.

Čekajte – rat još nije gotov. Dešava se da Vrt postaje utočište i za nemačke snage u mesecima oslobođenja Beograda. Ne postoji dokumentacija koja govori o tome kako se Vrtom u to vreme upravljalo, niti vodilo računa o životinjama, ali zna se da su se pojedine služile na trpezi. Gozba je prekinuta 1944. godine, pod još jednom kišom bombi, ovog puta bačenih od strane Saveznika. U pokušaju da razore ulogorene fašiste, sravnjuju zoološki vrt sa zemljom i ubijaju sve što je preostalo da živi među njegovim zidovima. Ali ne i aligatora Muju.

Foto: Milica Buha - Muja posle spasonosne amputacije noge

Najstariji ljubimac generacija Beograđana

Kao što znamo, junak beogradskog ZOO vrta je preživeo još jedno, znatno skorije bombardovanje Beograda. Šezdesetih godina prošlog veka njegova cimerka umire, i sve do danas najstariji aligator na svetu živi usamljenički život. Sa druge strane, radnici Vrta koji su nešto bliskiji sa Mujom od nas koji ga jednom godišnje pogledamo odozgo, kažu da je izuzetno vitalan i aktivan za svoje godine i da sa sobom nosi toliko istorije da uživa povlašćen status. To je dovoljno da ga pojedini turistički vodiči uvrste u svoj beogradski vodič. Jednog od njih smo slušali kako priča grupi turista o prvoj poseti svoje ćerke zoološkom vrtu. Posmatrala je nepomičnog aligatora iz naručja svog dede i pitala:

 

„Deda, jel’ ovaj krokodil živ?“

„Ne znam sine. I ja sam to pitao svog dedu pre 60 godina.“