Od samih „Energoprojektovih“ početaka, metamorfoza prestonice Zimbabvea u maniru socijalističke arhitekture ostala je neponovljivi domet jugoslovenske kompanije. Tako velikih projekata nakon ’80-tih godina više nije ni bilo, ali su ovdašnje arhitekte osvajale tržište Afrike i Bliskog istoka već tri decenije unazad.

Svi su ovi projekti za ono vreme bili i prilično moderni. Arhitektama su potom poveravani i samostalni projekti, poput zgrade Parlamenta Nigerije, Međunarodnog sajma u Lagosu, Entebe aerodroma u Ugandi i dela univerzitetskog kompleksa u Gani.

U međuvremenu, zgrade nalik onima u socijalističkoj Jugoslaviji nicale su i istočno od Afrike. U Kuvajtu to beše Ministarski kompleks, a u iračkoj prestonici Bagdadu – hotel Vavilon i jedno stambeno naselje. Dok je mahom bio zadužen za projekte javnih građevina, „Energoprojekt“ je pobrao pohvale i za, kako su mnogi tada smatrali, najluksuzniju zgradu u čitavoj Africi.

Godine u kojima je na ulicama nekadašnjih kolonija blistala raskoš

Još pre nego što je 1960. godine u potpunosti proglasila nezavisnost, u nekadašnju francusku koloniju Gabon pristigli su i jugoslovenski projektanti. U glavnom gradu Librevilu, „Energoprojektu“ beše poverena izgradnja Konferencijske palate. No, kako se Gabon još nije sasvim otrgao kolonijalnoj sili, Francuska se i dalje borila za svoje parče uticaja.

Osim uličnih protesta, Jugosloveni su se tada našli i pod budnim okom Francuza. Očito, kolonijalistima nije bilo pravo što je tako veliki javni projekat pripao kompaniji iz Jugoslavije. Početak gradnje Konferencijske palate prošao je uz prismotru gradilišta iz helikoptera, a od ovog „sumnjivog projekta“ nastalo je luksuzno arhitektonsko čudo.

Zauzevši 12,000 kvadratnih metara, bilo je i prilično skupo: prvoklasni mermer donet je sa Brača, a sve što se unutar palate našlo – od lamperija, kupatila i pločica – proizvedeno je u jugoslovenskim fabrikama.

Da je takav poduhvat impresirao i predstavnike sedme sile, govori vest koja je zauzela stranice štampe u junu 1976. godine. Tada je objavljeno da je „šest meseci pre roka, izuzetno brzo za tamošnje prilike, glavni grad Gabona Librevil dobio najatraktivniji i najluksuzniji objekat – zgradu za održavanje konferecija koju je projektovao i izgradio Energoprojekt“.

Na istom mestu kasnije je održan i 14. kongres Organizacije afričkog jedinstva, koja beše prethodnica današnje Afričke unije. Ipak, palata nije doživela ni nepunih 40 godina – srušena je 2014., a na njenom mestu sagrađena je nova predsednička palata.

Palate koje su nadživele krah Nesvrstanih

Gotovo dve decenije kasnije, slični izazovi su dočekali i arhitekte na izgradnji hotela i Kongresne sale u Zimbabveu. Država je tih godina još uvek bila pod šakom engleskih kolonijalista, koje nisu blagonaklono gledale na dolazak jugoslovenskih projektanata.

U isto vreme, vlade afričkih zemalja, zahvaljujući saradnji u okviru Pokreta nesvrstanih, dočekale su ih sa dobrodošlicom. Za novu afričku državu ovo behu i prilično lepe godine. Osim što je dobila moderni kompleks, prestonica Harare se doimala savršenim mestom za život, jer se među uređenim ulicama i kućama nije, kao u vreme kolonijalista, strahovalo od svakodnevnih nemira. Ipak, počev od ’90-tih godina prošlog veka, i Jugoslavija i Afrika su podelile sličnu sudbinu.

Dok je prvoj zapretio rat, Zimbabve krajem ’90-tih tone u ekonomsku krizu. Od Jugoslavije je do tih godina ostalo nekoliko zasebnih država, a Zimbabve je u mđuvremenu ušao u rat sa susednim Kongom. Naposletku, nekadašnjom kolonijom su ponovo zavladali građanski sukobi.

Spram nekada mirnih i uređenih ulica, Harare je sada bio opasan visokim zidinama. Narod ih je podizao u strahu od svakodnevnih napada, te su, kraj raskošnih „Energoprojektovih“ zdanja, gradom zagospodarili bedemi podignuti oko kuća. Uprkos tome, zgrade koje su se uzdigle zaslugom beogradskog giganta, ostale su kao pečat vremena u kome su jugoslovenske arhitekte osvajale tržišta daleko van granica SFRJ.