Foto: Milena Arsenić
Korejski desant na beogradski GSP - ko su ridžovani i zašto ih Beograđani ne vole
Ako mislite da je švercovanje po gradskom prevozu otkriće 21. veka, te da je posledica nekadašnjeg Bus plusa, grdno se varate. Kako se danas prepričava, naši stariji sugrađani su apsolvirali to umeće još 50-ih godina prošlog veka, kada je karta postala papreno skupa, poistovetivši omražene kontrolere istih sa slavnim američkim generalom.
Vojno derište
Kao sin artiljerijskog pukovnika Tomasa Ridžveja, Metju Bunker Ridžvej je svoje prve korake načinio u vojnoj bazi u Fort Monrou. Sve do upisa u srednju školu u Bostonu marševi vojnika praćeni usklicima bili su sastavni deo njegove svakodnevnice. Kako bi porastao u očevim očima i učinio ga ponosnim, konkurisao je na čuvenoj Vojnoj akademiji, na Vest Pointu. Obzirom da mu matematika nije bila fah, podbacio je na prijemnom. Zagrejavši stolicu, upisao se iz drugog pokušaja.
Po diplomiranju, a dve nedelje nakon zvaničnog pridruživanja SAD Savezničkim silama, iz istih stopa prijavio se da služi domovini, ali u Velikom ratu nije video ni “b” od bojnog polja. No, sve to i više je nadoknadio u Drugom svetskom ratu. Bio je na čelu 82. vazdušno-desantske divizije, predvodeći neumoljive akcije na Siliciji, u Italiji i Normandiji.
Stare gvozdene grudi
Sredinom 1950. godine na Korejskom poluostrvu počeo da tutnji novi rat, krvavi obračun između Južne Koreje i Severne Koreje, koji je trajao tri godine. To je bio prvi veliki vojni okršaj kojem je svet posvedočio posle Drugog svetskog rata, ali i nova prilika da gorepomenuti akter demonstrira svoju veštinu ratovanja.
Kako hladnoratovske tenzije na relaciji SAD-Sovjetski Savez nisu nimalo jenjavale, svaka velesila je rešila podržala jednu od sukobljenih strana. Nakon što su general Daglas Mekartur i američke snage deložirane, glavnokomandujući je počeo da se oglušava o naređenja. U izlivu gneva, mahnito je tražio dopuštenje da na Kinu sruči atomske bombe, pa ga je predsednik Hari Truman razrešio dužnosti zarad smirivanja strasti. U pomoć je onda pritekao Metju Ridžvej.
Postavši punokrvni general i došavši na vrh lanca komandovanja u Koreji, zavredeo je nadimak Stare gvozdene grudi usled sklonosti ka nošenju ručnih granata na grudnom košu. Nekolicina hroničara pripisuje upravo njemu zasluge za preokretanje rata na stranu snaga UN-a, smatrajući da je baš on bio taj tas koji je prevagnuo.
Za života, 40. predsednik SAD, Ronald Regan, ovenčao je njegovu slavnu vojnu karijeru Predsedničkim ordenom slobode, prozborivši tom prilikom: Junaci se pojavljuju kada su potrebni, velikani istupaju kada hrabrosti manjka.
U 93. godini života srce ga je izdalo. Metju Ridžvel je preminuo u porodičnom domu usled srčanog udara. Posmrtno slovo održao je tadašnji načelnik Generalštaba američke vojske, general Kolin Pauel, oprostivši se od brata po oružju rečima: Nijedan vojnik nije sprovodio bolje svoju dužnost od ovog čoveka. Nijedan vojnik nije branio bolje svoju čast od ovog čoveka. Nijedan vojnik nije voleo više svoju otažbinu od ovog čoveka. Svaki Amerikanac je dužnik ovom velikom čoveku.
Kovanica slepih putnika
Ako se pitate kakve uopšte veze imaju gornji redovi sa pežorativnim terminom za kontrolore gradskog prevoza, pa i te kako imaju. Zapravo, sve je to maslo beogradskog sveta. Naime, kada je Korejski rat bio u jeku, u prestonici je cena karata otišla nebu pod oblake. Poskupela je čak petostruko, osetno udarivši na već bušan džep građanstva.
Oni koji su bili bez prebijene pare, počeli su na kvarno da se voze, prethodno šmugnuvši kondukteru i ne plativši kartu pri ulazu u vozilo. Na scenu su onda stupali kontrolori, koji bi pregledali karte i markice. Ove hulje, u očima slepih putnika, dosta su nalikovale na ozloglašenog generala kapitalističkih snaga Ridžveja, koji je, mimo bombi, uvek nosio i kapu gotovo identičnu kao i dotični službenici GSP-a.
Dovitljivi umovi Beograđana su se hotice poigrali sa prezimenom Ridžvej i skovali novi nadimak za njih, sa pogrdnom konotacijom, razume se. Iako je logika nalagala da se zovu ridžali, kod njihovog posla za neplatiše nije bilo ničega dostojanstvenog. Naprotiv, oni koji su naveli da ridaju u žargonu su postali najpre ridžveji, pa ridžovani i naposletku skraćeno ridže. Tako je taj izraz uzeo maha i ostao uvrežen kod naših sugrađana do dana-današnjeg, bez da je sam general bio svestan da njegovo ime sve vreme vodi bitku na jednom potpuno drugom frontu.