Koliko bi vam prostora trebalo da oko jednog trga smestite par tramvaja, robnu kuću u najavi, peščani sat, hotel i par kafana, zatim 1,500 nemačkih maraka, bronzanu bistu, močvaru i jato divljih pataka?

Dopišite tome i jednog Škotlanđanina-humanistu, pa još gomilicu urbanih legendi o nekakvoj ukletoj rupi, i eto priče koja bi bila ozbiljan konkurent Alisi u zemlji čuda.

S tim što ova priča nije tek plod nečije mašte. Svi njeni naizgled nasumični motivi odavno su među stranicama istorije grada, pa nam Škotlanđani, patke, kafane i tramvaji i rupe pripovedaju o tome kako iz jedne stajaće bare nastaje urbano srce Beograda.

Isto ono koje je odskora na tapetu zbog (ne)slavne pevajuće fontane, a što je ozbiljno zapretila da od vazda zakrčenog trga napravi urbanu močvaru.

Ovoga puta, ipak, bez divljih pataka.


Foto: Wikipedia / Beograd koga više nema  - Slavija početkom 20. veka, pogled na današnju Ulicu kralja Milana

Poglavlje prvo: Trg na kome se skućila beogradska radnička klasa

Beogradski Trg Slavija među lokacijama je koju danas retko koji Beograđanin uspeva zaobići. Njena istorija bi se mogla učiniti šarenijom nego onih delova grada po površini većih i po vekovima starijih, a od svih nasumičnih motiva, sporna fontana tek je atrakcija novijeg datuma. Projekat koji su (ne samo) Beograđani ocenili kao blago rečeno diskutabilan, uspeo je baciti senku, čini se, i na bronzanu bistu Dimitrija Tucovića.

Kao heroj radničke klase, gospodin Tucović je, pak, na ovom mestu proveo kudikamo duži vek. Pa iako vremena u kojima je Slavija nosila njegovo ime nisu tako davno prošla, radnička je klasa do tada već uveliko ostala bez svog heroja.

Jer, prelomnog trenutka s jeseni godine 2000. većina se još uvek seća. "Petooktobarska revolucija", krenuvši tih dana upravo iz prestonice, i najpoznatijem beogradskom kružnom toku donela je novi-stari naziv. Sinonim za saobraćajne kolapse tada ponovo postaje ime Slavija, i danas u tu jednu reč, po procenama, staje preko 70 hiljada duša. Da li tramvajima, trolama, autobusima ili drugim tipovima vozila, sve će one makar jednom u toku dana obrnuti po krug na Slaviji.

Gotovo celih pola veka pre toga, najpoznatiji beogradski kružni tok nosio je asocijaciju na neka davno prevaziđena nasleđa – ona komunistička i socijalistička pre svega. Ista ta nasleđa rođena su pre više od veka, kada je jedna od tad već poznatih kuća postala okupljalište radničkog pokreta.

Foto: Wikipedia / Beograd koga više nema - Dvorana mira, kasnije Socijalistički narodni dom (desno)

Te 1910. godine, na Slaviji je zaživeo Socijalistički narodni dom. Ipak, sudbina – tačnije, dolazak svetskih ratova – naknadno su ovom objektu u više navrata menjali namenu. Kada je na istom mestu nakon Velikog rata otvorena kafana "Slavija", umesto radnika su ga počeli posećivati ljubitelji dobre kapljice. Završetak Drugog svetskog rata, opet, doneo joj je posetioce drukčijih preferenci – pre svega, sve koji su u istoimeni bioskop dolazili na filmske projekcije.

Negde u to vreme, Nemci na Slaviji grade ono što će narednih decenija postati njen simbol: saobraćajni kružni tok. Ovo je ujedno trenutak kada junak srca Beograda postaje gospodin čije nas ime nepogrešivo asocira na beskompromisnu borbu za radnička  prava.

Dimitrije Tucović dobio je godine 1949. na Slaviji bronzanu bistu. Komunisti ispod Trga tada smeštaju i njegove posmrtne ostatke, a nepunih 70 godina kasnije, bista gospodina Tucovića preseljena je na Novo groblje.

U međuvremenu, podsetnik na njegovo delo i lik ostaje plato u čijoj se blizini bista (još uvek) nalazi. A osim što ju je odnedavno zamenila raspevana svetleća fontana, svašta se još na ovom parčetu zemlje izdešavalo u samo poslednjih stotinak godina. Neizostavno je stoga pomenuti i ostale simbole Slavije: neke od njih kao tekovine istorije i urbanih legendi, i one druge, koji do danas odolevaju vremenu.

 Foto: Wikipedia - Hotel Slavija I oko 1925. godine

Poglavlje drugo: Prva, druga i treća Slavija

Kako bi dobio izgled po kome ga danas znamo, Hotel "Slavija" je do ’90-tih godina prošlog veka doživeo ukupno tri intervencije. Tzv. velika gostionica – tačnije stara, originalna "Slavija" – prve je goste primila na izmaku 19. veka.

Projekat češkog arhitekte Františeka Nekvasila nastajao je između godina 1882. i 1888. Tada još zdanje bez imena, gostionica je na prvom spratu udomila skulpturu pod nazivom Slavija, te je arhitekta Nekvasil, kako se smatra, upravo po njoj krstio svoj neimarski poduhvat.

Uz postavljanje bronzanog Dimitrija Tucovića na centralni deo trga, uporedo započinje i njegovo ozbiljnije uređenje. Nakon Drugog svetskog rata, nad Slavijom se uzdižu novoizgrađene kuće i zgrade. 1962. godine nastaje i moderan hotel "Slavija", a do izgradnje Slavije III prošlo je još nepunih 30 leta.

Ceo kompleks tako je završen godine 1990. Izgradnja one prve, stare Slavije, pak, označila je i sam početak urbanizacije ovog dela grada, i to je momenat koji prestonica duguje Škotlanđainu sa početka priče.

Jer, da nije bilo Frensisa Mekenzija, pitanje je koliko bi dugo Beograđani gacali po velikoj varoškoj močvari.

 

Naredno poglavlje priče o Slaviji pročitajte u subotu u našem Magazinu...