Iako je smrt večita mračna tabu tema, u Beogradu postoji udruženje krematista koje ima smisao za humor, čiji se članovi druže, pozdravljaju „ognjenim pozdravom“, ali i organizuju različita dešavanja i konferencije. Ovo su veseli ljudi koji ne dozvoljavaju da im smrt kvari život. Odlaze na jogu smeha, a možete triputa da pogađajte koja im je slava.

Jovan Jovanović Zmaj besmrtnost nalazi u plamenu

Moderna ideja o kremiranju kao načinu sahranjivanja potiče od doktora Teofasta Renodoa koji je, 1642. godine, na jednom predavanju rekao: “Čovek kome pripada besmrtnost zaslužuje više plamen – simbol večnosti, nego zemlju. Dajem prednost plamenu, on je znamenje besmrtnosti.“

Ipak, zvanično je rezolucija o kremiranju usvojena tek 1869. godine u Firenci.

U Srbiji je ideja o ovom plamenom pokretu došla preko Zmaja, tačnije doktora Jovana Jovanovića, našeg velikog lekara i još većeg pesnika, koji se sa kremiranjem upoznao tokom studija u Mađarskoj. Već 1875. godine u tada popularnom kalendaru „Orao“ objavio je tekst o tome, a dve godine kasnije u listu „Javor“ pisao je o krematističkom pokretu u Evropi.

Pod uticajem doktora Jovanovića, njegov sledbenik, doktor Vojislav Kujundžić zainteresovao se za ovu ideju. Nakon putovanja po Evropi i posete krematorijima u Drezdenu, Cirihu i Parizu, mladi lekar u Beograd doneo je ideju o spaljivanju zemnih ostataka kao najhigijenskiji vid sahranjivanja. Glavni grad više nije mirno spavao. Ljudi su se pitali kako je moguće da neko dozvoli da nakon smrti izgori. Ali, Beograd će tek biti u šoku.

Foto: Digitalna NBRS / "Vreme", 1931.

Muž u prašku

Nakon što je inicijativni odbor, koji je činio nekoliko vrsnih lekara, pravnika i jedan inženjer, 20. decembra 1904. godine, održao osnivačku skupštinu, iz pepela se rodilo krematističko društvo „Oganj“. Doktor Kujundžić po Srbiji je počeo da drži predavanja i, malo po malo, društvo je počelo da se okuplja oko ideje kremiranja kao higijenskog i ekološkog načina „sahranjivanja“.

Iste godine kad je „Oganj“ osnovan, doktor Kujundžić odlučio je da Beogradu priredi jednu nesvakidašnju izložbu koja je, malo je reći, žitelje Beograda ostavila u šoku.

Naime, u Ulici kralja Petra broj 50 otvorena je „Ognjena izložba“ gde je, marketinški dovitljiv lekar, u svom domu, izložio je opremu za kremiranje. Neki su se danima gurali kako bi videli eksponate, dok su drugi bežali od ove kuće kao da u njoj živi smrt koja pokosi onoga ko uđe na vrata. Svako u ovom gradu imao je mišljenje, a utisci o izložbi i po njenom završetku  dugo su se prepričavali.

Čak se i Branislav Nušić našalio na ovu temu i pisao o tome kako bi bilo da na groblju sretne neku udovicu nakon kremacije supruga. Pisac bi je tešio, a ona bi plakala držeći u rukama fišek i ponavljala: „Ovo mi je muž, ali u prašku.“

Foto: Digitalna NBRS / "Vreme", 1931.

Ognjena Marija 

Članovi udruženja krematista „Oganj“ veoma ozbiljno, ali i sa humorom, prihvatili su se samopromocije. Pored brojnih predavanja koja su držali u Srbiji osnovali su i svoj časopis pod nazivom „Oganj“. U „Imperijalu“, a kasnije i u „Srpskoj kruni“ ovo udruženje imalo je svoj sto gde su organizovane su takozvane „ognjene večere“. Na tabli koja je stalno stajala u kafani pisalo je „Oganj“.  Usvojeno je i osnovno načelo ovog udruženja:

„Mi, prisutni, želimo da nakon smrti budemo pretvoreni u pepeo na čistom žaru plamena. Nećemo da trunemo u zemlji nego da izgorimo u vatri.“

U skladu sa time, članovi društva su jedan drugome prilazili sa „ognjenim pozdravom“. Pored toga išli su i na „ognjene kongrese“. Za zaštitnicu ovog udruženja simbolično je izabrana Ognjena Marija.

Nakon silnih nedaća, zabuna, odbijanja, papiroloških i pravnih zavrzlama 27. decembra 1928. godine udruženje je dobilo dozvolu ministra javnog zdravlja. Krematorijum je mogao biti podignut. No, ni to se neće desiti još nekoliko decenija.

Kako se pekao vo

Tek 1964. godine počelo se sa izgradnjom krematorijuma. Ovaj posao poveren je arhitektama Spasoju Jovanoviću i Ljubomiru Profiloviću. Oni su na Novom groblju projektovali i izgradili prvi centar za plaminiranje i to 1964. godine. Ova izgradnja urađena je toliko vešto da se danas ovaj pridodati deo uopšte ne može primetiti da je nadograđen. Dizajn enterijera je bez ikakvih religijskih obeležja jer se na kremaciju odlučuju i vernici i agnostici i ateisti. Tako je plafon urađen da podseća na zvezdano nebo čime se dobija osećaj beskonačnog prostranstva.

Krematorijum je bio vrlo savremen za ono doba, tehnologija je stigla iz Nemačke, stručnjaci su nekoliko puta testirali sistem, međutim već na samom početku javio se problem. Naime stanovnici okolnih kuća i zgrada žalili su se na neprijatan miris. Pod hitno je sazvana komisija kako bi utvrdila gde je došlo do propusta. Otkrili su da je neko iz rukovodstva radnicima naložio da smanje temperaturu jer krematorijum troši mnogo struje. Posle ovoga, krematorijum je izmešten na groblje Lešće gde mu je, prvobitnim planom i bilo namenjeno mesto.

Prvi koji se našao u peći i reš se prepekao bio je jedan ovan. Profesor Kujundžić preminuo je 1964. godine i sahranjen je na Novom groblju, nažalost nedočekavši da svoje telo prepusti plamenu.

Prvi ljudi koji su bili kremirani u Beogradu bila su dva državljanina tadašnje Burme. Do danas, plamirano je skoro 80.000 osoba.

Foto: Digitalna NBRS / "Vreme", 1931.

A crkva?

Na samom početku, došlo je do polemike koja se u časopisu „Politika“ vodila između predstavnika Pravoslavne i Katoličke crkve i krematista. Na kraju je biskup Stjepan Zagorec okončao ovu debatu priznavši kremiranje kao legitiman i od njegove crkve priznat način tretiranja zemnih ostataka. Svoju divnu misao objavio je u članku našeg poznatog novinskog lista.

„Božanska iskra koja u nama klija, koja je duh od duha i život života Božjeg, naša neumrla duša, niti može biti spaljena niti pokopana. Duša se uzdiže, kad ostavi zemaljsko telo, nad grob i nad plamen u više sfere i vraća se Bogu, večnom praizvoru svega života. Šta se sa telom događa sa stanovišta vere je sasvim svejedno, ono mora da postane po neodoljivom prirodnom zakonu prah i pepeo, da li nakon dugogodišnjeg procesa u zemlji i grobu ili nakon malo sati u ognjenom grobu snagom vatre koja čisti i osvetljuje – šaka pepela ovde i onde.“

Godine 1963. Rimokatolička crkva zvanično je odobrila kremaciju. Nažalost, Pravoslavna crkva nije imala ovoliko razumevanja. Vođeni su pregovori sa Patrijarhom Dimitrijem, a potom i sa Varnavom i Gavrilom. Neki od crkvenih glavešina imali su dobru nameru i razumevanje za kremiranje, ali plamiranje nikada nije zvanično odobreno od strane Srpske Pravoslavne crkve. Doduše, popovi danas drže opelo osobama koje su se opredelile za ovaj posmrtni put.