Gotovo svakodnevno, radni dan počinje i završava se saobraćajnim kolapsom na beogradskim ulicama. Najveće gužve su na mostovima, autoputu u oba pravca, Terazijskom tunelu, glavnim saobraćajnicama u svim gradskim opštinama. Nekoliko desetina hiljada vozila na ulicama dvomilionskog grada čine da saobraćajni "špic" ponekad traje i celi dan. Često, u svom tom našem nerviranju, za dugo čekanje i gužve koje nastaju, krivimo semafore i "onog ko ih izmisli".

A istorija beleži da je prvi semafor Beograd je dobio kada je imao "samo" 405.000 stanovnika, 1939. godine. Beše to na raskrsnici ondašnjih ulica Kralja Ferdinanda, Kneza Miloša i Takovske.

Od Londona do Detroita

Devetnaesti vek, industrijska revolucija i brzi razvoj gradova, ukazivali su na neophodnost drugačijeg regulisanja saobraćaja u gradovima, nego što je bio do tada. Jer u to vreme sve je bilo "u rukama" policajaca koji su uvežbanim pokretima ruku regulisali saobraćaj.

Zanimljivo je da je svetlosna signalizacija prethodila prvom prevoznom sredstvu na motorni pogon. Bilo je to pre više od 150 godina, kada je daleke 1868. godine, u Londonu, kod Vestminsterske palate postavljen prvi semafor. Sudeći prema zapisima savremenika, u Londonu je i pre pojave prvog automobila bio "gust" saobraćaj, što potvrđuje podatak da je u saobraćajnim nesrećama sredinom 19. veka poginulo više od 1.000 ljudi.

Izlaz je ponudio železnički inžinjer Džon Pik Najt. Pošto je železnica bila u opisu Najtovog zanimanja, ne čudi što je njegovo rešenje, prvi semafor, u osnovi bio napravljen po uzoru na železničku signalizaciju. Semafor je imao pokretne "ruke", krake po uzoru na železničke semafore, od čijeg položaja je zavisilo da li je promet vozilima iz tog smera dozvoljen ili ne. Pored ovoga, semafor je imao zelena i crvena sočiva koja su bila osvetljivana gasnim lampama. Ovaj semafor nije bio automatizovan, već je bilo potrebno prisustvo saobraćajca koji je pomerao poluge i menjao položaj sočiva u boji i "ruku".

Nažalost, ova novina nije bila dugog veka. Samo mesec dana posle postavljanja, nestabilna gasna lampa je eksplodirala i tom prilikom je smrtno ranjen dežurni saobraćajac. Na sledeći pokušaj regulisanja saobraćaja, svet će morati da sačeka čak 50 godina.

Prvi električni semafor osmislio je Amerikanac Lester Vajer, po zanimanju policajac, a prvi je proradio 1912. u Solt Lejk Sitiju. Razvoj semaforizacije nastavlja se automatskom kontrolom umreženih raskrsnica koja je počela da radi 1922. godine u Hjustonu, u Teksasu. I napokon, Detroit je dobio 1920. godine semafor koji je regulisao saobraćaj u svim smerovima.

Foto: "Politika", 1939.

Kada je "zasvetlio" prvi semafor u Beogradu?

Beše to 4. novembra 1939. godine. Na raskrsnici ulica Kralja Ferdinanda (deo današnje ulice Kneza Miloša od Bulevar kralja Aleksandra do Kralja Milana), Bulevara kralja Aleksandra i Takovske, po odluci gradske uprave Beograda, postavljen je prvi semafor. Novotarija je regulisala raskrsnicu ispred zgrada Narodne skupštine i Glavne pošte. Iako ih danas znamo prosto kao semafore, ondašnji Beograđani su ih upoznali kao "automatski svetlosni signal za regulisanje unakrsnog saobraćaja vozila i pešaka". Radno vreme semafora bilo je od  sedam ujutro do dvadeset dva časa uveče. Kao i savremeni semafori, prvi semafori imali su crveno, žuto i zeleno svetlo.

U novinama "Vreme" nalazimo i prva saobraćajna pravila ponašanja na raskrsnici sa svetlosnim aparatom:

"1) Crveno svetlo na stubu prema vozilu, koje dolazi znači, da se vozilo ima da zadrži pred prvom linijom obeleženog pešačkog prelaza i sačekti sve dotle, dok se crvena svetlost ne zameni zelenom svetlošću.

2) Pre promene crvene svetlosti u zelenu, pojavljuje se pored crvene i žuta svetlost, za koje vreme je i dalje zabranjen prelaz preko raskrsnice, jer žuta svetlost označava, da se vozila pripreme za polazak, odnosno da će odmah naiči zelena svetlost - slobodan prolaz.

3) Za sve vreme dok je zelena svetlost upaljena, prelaz preko raskrsnice slobodan je.

4) Posle gašenja zelene svetlosti pojavljuje se žuta svetlost, koja dozvoljava samo vozilima, koja su ranije prešla pešački prelaz, dok se ostala vozila moraju zadržati ispred prešačkog prelaza, pošto će se odmah pojaviti crvena svetlost."

Dalje se u saopštenju navodi da će u periodu 22-23 časova na ovim semaforima "biti istaknuta samo žuta svetlost sa kratkim prekidima, kao opomena (vozačima) da pažljivo prelaze raskrsnicu, pošto u ovo vreme unakrsni saobraćaj prestaje".

Semafor je zvanično počeo sa radom 7. novembra 1939. godine, a u novinama je pisalo da su "pred zelenim, žutim i crvenim sijalicama mnogobrojni šoferi, kočijaši, biciklisti i pešaci stajali neobično začuđeni". Pored učesnika u saobraćaju, novotarija je privukla i radoznalce koji su u grupama posmatrali nespretne vozače uz dobacivanje i navijanje.

Od saobraćajne novotarije do raskrsnica dostupnih za sve

Na prvu ozbiljniju semaforizaciju čekalo se do 1953. godine kada su postavljani semafori na raskrsnici ulice Kralja Milana i Kneza Miloša, znanoj i kao "kod Londona". Četiri godine potom, 1957. godine, Beograd je imao gotovo pola miliona stanovnika, 1.500 ulica, 6.000 vozila i 16 semafora na četiri raskrsnice. Zbog povećanog broja vozila, gradski oci se 1965. godine odlučuju da sinhronizuju svetlosnu signalizacija, pa se u Beogradu uspostavlja "zeleni talas" kroz ulicu Kneza Miloša, od Mostarske petlje do Ulice 29. novembra.

Beograd je danas metropola sa četiri hiljade ulica i više od 500 semaforizovanih raskrsnica. Značajan broj raskrsnica i ulica pokriven je i video nadzorom. Sem klasničnih, na prestoničkim saobraćajnicama, postavljeno je i više od 20 tzv. ekoloških semafora, koji upozoravaju vozače da isključe motor tokom 90 sekundi koje provode na raskrsnici. Prvi semafor ove vrste postavljen je na raskrsnici ulica 29. novembra i Cvijićeve.

Pored toga, kako bi se olakšalo kretanje po gradu našim slepim i slabovidim sugrađanima, pre skoro dve decenije počelo je uvođenje semafora sa "zvučnim signalom". O svim ovim semaforima, a samim tim i o bezbednosti vozača i pešaka, danas vodi računa JKP "Beograd put".