Jutro 19. oktobra 1964. svanulo je hladno i maglovito. Ulice grada bile su sveže ofarbane i okićene u iščekivanju velike parade koja je trebalo da se održi narednog dana. Beograd se sa uzbuđenjem prisećao jednog sličnog dana koji je osvanuo dvadeset godina ranije, u kome se sloboda na velika vrata vratila posle tri mučne godine okupacije. 

A onda se nad Avalom čulo neobično brujanje i u samo nekoliko sekundi sva sreća i nada pretvorila se u do tada nezabeleženu tragediju. 

Od jedinstva do sukoba i nazad

Istorija kaže da je Beogradska operacija bila jedna od najmasovnijih bitaka koje su se tokom milenijuma vodile ispod beogradskih zidana. U borbenim dejstvima se sukobilo 80.000 boraca združenih jugoslovenskih i sovjetskih snaga protiv 55.000 nemačkih vojnika. Nad gradom je sevala topovska vatra 300 topova i 24 kaćuše (vrsta prvog raketnog oužja uvedenog u ratna dejstva).  

Borbe su bile izuzetno teške jer su se okupacione snage zavlačile u šumi tunela i podzemnih skloništa koje su iskopali tokom tri godine. Vođene su ulicu po ulicu, kuću po kuću. Smrt je dolazila sa, iznad i ispod zemlje. 

Posle osam dana žestokih sukoba, 20. oktobra 1944. puškomitraljezac Miladin S. Petrović, napokon je ispunio zadatak koji mu je nekoliko dana pre toga poverio komandir njegove čete. Razvio je jugoslovensku trobojku na najvišoj tački Palate “Albanija”. Beograd je mogao da odahne, a Beograđani raširenih ruku da dočekaju svoje heroje. 

Mada je izgledalo da su u ovom krvavom boju Crvena i Jugoslovenska armija neraskidivo povezane, politika je imala drugačije planove. Mešanje Informbiroa u jugoslovenske poslove i čuveno Titovo “NE”, doveli su do zahlađenja dve države povezane istom sudbinom. Biće potrebne decenije da se ovaj odnos izgladi. 

Jedna od događaja koji je predstavljao priliku da se diplomatski odnosi “ispeglaju” bila je proslava 20 godina oslobođenja Beograda. Na svečanost su pozvani i najviši predstavnici Crvene armije, a bilo je predviđeno održavanje čitavog niza manjih pratećih događaja. Pored toga, sam grad je dobio novo ruho, okićen transparentima u čast Tita, partije, slobode i Sovjeta. 

Foto: Wikipedia\Znaci.net - Peko Dapčević i general Vladimir Ždanov u oslobođenom Beogradu

Kobni kvar

Plan proslave predviđao je da delegacija Crvene armije stigne u Beograd 19. oktobra ujutro. Među putnicima su bili general-major Sergej Birjuzov, jedan od planera Beogradske operacije i glavni zapovednik Crvene armije i general-pukovnik Vladimir Ždanov, koji je na terenu komandovao sovjetskim snagama prilikom oslobođenja Beograda. Za svoje zasluge dobili su najveća jugoslovenska državna odlikovanja i proglašeni za narodne heroje. 

Na surčinskom aerodromu trebalo je da ih dočeka delegacija koju su činili visoki predstavnici SFRJ, među kojima su se nalazili Jovan Veselinov, sekretar CK SK Srbije, Rade Hamović, načelnik generalštaba JNA, Jakov Blažević, član SIV-a i Branko Pešić, gradonačelnik Beograda. Prvobitno vreme dolaska najavljeno je za 9:30, ali je pomereno za nešto više od dva sata, u 11:45. 

Dok je vojna muzika zauzimala svoj položaj, a zvaničnici nestrpljivo cupkali, iz kontrole leta dospela je uznemirujuća vest. Tačno u 11:35 avion Iljušin Il-18, nestao je sa radara u blizni Avale. Nekoliko trenutaka kasnije dospela je i vest da se sa padine ispod Spomenika neznanom junaku vidi manji plamen i uzdiže dim. 

Reakcija prisutnih bila je munjevita. Naređeno je da se na teren hitno upute službe policije, hitne pomoći i vatrogasci, dok su se sa aerodroma ka Avali uputili svi prisutni zvaničnici. 

Prizor koji su zatekli bio je devastirajući. Ogromni putnički avion gotovo je udario u sam vrh Avale, odakle se rolao još 300 metara niz padinu dok se nije zakucao u stenu i eksplodirao. Iako je reakcija bila brza i blagovremena, u plamenu je nestalo svih 11 članova posade i 7 članova delegacije. Tela nastradalih bila su u takvom stanju da identifikacija nije bila moguća. Jedino je general-major Birjuzov prepoznat na osnovu dela uniforme koji samo pukim slučajem nije izgoreo. 

Uviđaj će kasnije otkriti da je do udesa došlo zbog neispravnosti uređaja za navigaciju. Usled guste magle i bez vizuelnog navođenja, piloti su pogrešno procenili visinu i prerano krenuli u poniranje ka aerodromu. Ono što je u redovnoj situaciji rutinska operacija, završilo se tragedijom. 

Foto: N. Radovanović

Umesto pobedničkih lovorika venci žalosti

Vest je uzdrmala čitav Beograd, Jugoslaviju i SSSR. Svečanosti su otkazane, proglašena je dvodnevna državna žalost, a svi ukrasi skinuti. 

Narednog dana, na dan dvadesetogodišnjice oslobođenja, na aerodrome je sletela još jedna sovjetska delegacija, ovaj put sa dvostrukim zadatkom. Prvo je izvršeno svečano polaganje venaca na Groblju oslobodilaca Beogada, a zatim i komemorativna sednica u Skupštini grada u Kolarčevom univerzitetu i otvaranje spomen-parka Jajinci. 

Drugi zadatak ove delegacije je bio prenos tela nastradalih u SSSR. Bilo je predviđeno da kovčezi budu izloženi u Domu vojske, gde su Beograđani mogli da odaju počast. Zbog kratkog roka, većina je ipak odlučila da izađe na ulice duž rute kojom je prolazila tužna kolona i na taj način oda poslednji pozdrav. 

Avion sa ostacima članova delegacije poleteo je iz Beograda 22. oktobra. Urna maršala Birjuzova uzidana je u zidine Kremlja, dok su tela ostalih članova delegacije pohranjeni na moskovskom groblju Novodevičje. 

Godinu dana kasnije, 1965. godine, na mestu nesreće na Avali podignut je Spomenik sovjetskim ratnim veteranima, rad Jovana Kratohila.