Osamdesetih godina, Beograd je bio kulturna prestonica tadašnje Jugoslavije. Ako ste želeli da postanete nešto, dolazili ste u Beograd da nastupate u Dadovu, Akademiji, Akvarijusu, Bezistanu, SKC-u ili da budete viđeni na nekoj od čestih kućnih žurki na kojima se okupljala beogradska mlada elita.

To je bilo i vreme kada su stidljivo otvarali prvi kafići, picerije i restorani u privatnom vlasništvu, potiskujući polako čuvene društvene kafane sa kariranim stolnjacima i hirurški sterilne ekspres i mlečne restorane.

Zlatno doba i Zlatni papagaj

Danas je u Beogradu nemoguće zamisliti dan bez espresa ili kapućina, bilo da u njima uživamo pre posla, na pauzi ili posle radnog vremena. Međutim, sve do 1979. godine, kada je otvoren prvi kafe "Zlatni papagaj", naša prestonica je o ovom italijanskom dostignuću uglavnom čula iz priča onih koji su vikendom odlazili u Trst po džins i kafu "s nogu". Prvobitni vlasnik Nebojša Spasić Biba, uspeo je donekle da dočara ukus Italije u 30 kvadrata lokala u ulici Đure Jakšića 11.

Do otvaranja ovog kafića, Beograd je živeo više na orijentalni način u kome su kafane bile mesto višesatnog boravka. Mesto na kome ste mogli da satim ispijate kafu, usput čitajući dnevne novine, lagano kibicujete partiju šaha ili pokera za suprotnim stolom ili obrnete turu abrova o komšijama i partijskim drugovima. Stajanje nije dolazilo u obzir. Otvaranje kafića "Zlatni papagaj" predstavljao je prihvatanje novog "la dolce vita" načina života užurbanog Rima, u kome nije bilo vremena za sedenje i čekanje. Život je bio sve brži i brži. Gosti "Papagaja" uspostavili su novu kafić kulturu sa metalnim šankom u sredini i Lavazzinim espresso aparatom u prostoru bez stolova. Ovo je bilo mesto rađanja nove klase u društvu bez klasa, na koje su dolazili svi oni koji su želeli da vide druge i budu viđeni. Ako ste želeli da upoznate beogradsku elitu, "Papagaj" je bio pravo mesto.

Pa ipak, pored vinjaka, štoka i koka-kole, najveću pažnju znatiželjnika je privlačio novi napitak - kapućino, koji je imao gustu penu od mleka i služio se u velikoj šolji, sa plastičnom kašičicom koja je stajala na tacni, umesto ratluka. Mirs nove kafe zapuhnuo je Beograd.

Galerija – spoj orijentalne i italijanske filozofije

Usledilo je otvaranje i drugih kafića: "Arkade" u Jovanovoj ulici, "Crnog petla", "Trozupca", "Košave", "Klub 54", "Nane", "Freske", a posebno je bila zanimljiva "Galerija". Otvorena u neposrednoj blizini "Papagaja", "Galerija" je nudila spoj novog i starog. Mogli ste na brzinu da popijete espreso i kapućino kao u "Papagaju", ali ste isto tako mogli da se zavalite u velikoj bašti i na način starog Beograda ispijate kafu. Ovo je bio, možda neophodan, međukorak i usporavanje grozničavo brzog italijanskog načina ispijanja kafe.

Cvetić – mesto za sve

U proleće 1982. godine otvoren je lokal koji je zauvek je obeležio Beograd i smestilo ga u novi društveni kontekst urbanog grada, oslobođenog socijalističke filozofije. U dubokom hladu lipa Njegoševe ulice, tačno preko puta današnje Treće gimnazije, "Cvetić" je postao simbol jedne nove, urbane generacije.

Za razliku od "elitističkih" gostiju "Papagaja", u "Cvetić" su dolazili svi - od đaka Treće (tada Osme gimnazije), preko studentarije, sportista, umetnika, novinara, glumaca pa do starijih sugrađana sa obližnjeg Cvetnog trga. Popularnost ovog mesta je bila tolika da se u tom delu ulice stajalo i u lokalu, i ispred njega, i na stepeništu gimnazije, a neretko ste mogli da vidite ljude kako sede na simsu staklenog izloga. Tek krajem osamdesetih, "Cvetić" će dobiti i svoju baštu i potpunosti se udaljiti od prvobitnog rimsko-tršćanskog ideala, uvodeći potpuno beogradski običaj "blejanja" u bašti uz "kratki espreso u velikoj šolji, mleko sa strane".

Foto: Pavle Kaplanec - Okolina nekadašnjeg "Cvetića" u Njegoševoj danas je prepuna kafića

Kafe-kultura Beograda

Sigurno se pitate šta se desilo sa ovim mestima iz našeg detinjstva i mladosti? Mnogi su ugašeni teških devedesetih, ali retki su i do danas opstali."Trozubac" je jedno vreme slovio za mesto gde se okupljaju opasni momci, ali je vremenom otišao u prošlost. "Cvetić" i "Galerija" i dalje postoje, ali renoviranje je nepovratno istisnulo stari duh i atmosferu osamdesetih. "Papagaj" se održao sve do početka 21. veka, a lokal u kome se nalazio je u do danas više puta menjao svoju namenu. Grad je u međuvremenu postao dom stotinama kafea, kafeterija i kafića. Jedini kafić iz tih prvih godina kafe-kulture koji je sačuvao koliko-toliko autentični izgled je kafe-restoran "Freska" u Ulici Vuka Karadžića, na par desetina metara od kafane "Proleće".

Prolazi od tada i treća decenija. Osamdesete su obeležili mali kafei. Nažalost, devedesetih godina, oni su svoje mesto ustupili klubovima i splavovima koji su i danas aktuelni. U Beogradu se i danas svakodnevno otvori jedan novi kafić, ali se jedan i zatvori. Lokali se sada lako nalaze i zakupljuju, ali ono što nam najviše nedostaje, jeste miris jednostavnog optimizma koji je nestao zajedno sa osamdesetim godinama.