Otkako istorija pamti, zanatlije i kafedžije su u Sarajevskoj ulici stanovale gotovo od prvog dana. Jedino što niko nije upamtio – niti to igde postoji u službenim beleškama – beše ko ju je i kada nazvao tim imenom.

Zborno mesto starih i malo starijih zanata

Ne pamti se ni da li je ikada menjala ime. Neki su, pak, konstatovali da je „Sarajevska“ od samog nastanka, ili da je tako možda nazvana po kafani „Sarajevo“. Nije pritom ni jedina uz koju su se u starom jezgru nanizala imena nekadašnje Jugoslavije. Tako je od Gazelinog parka odvaja Drinska ulica, dok je nekoliko stotina metara dalje presecaju Durmitorska i Višegradska.

Nije pritom ni jedina Sarajevska ulica na prestoničkoj teritoriji – njena imenjakinja se nalazi u Zemunu. U isto vreme, pamti se da je tokom stare Jugoslavije samo u Srbiji bilo 50 Sarajevskih ulica. Što se tiče Sarajevske u Beogradu, jedno vreme je bila čuvena i po noćnom „provodu“ kakvog bi pošten svet zaobilazio u širokom luku.

Naime, glas se o njoj proneo i zbog „kafana sa ženskinjama“. Najpoznatija među njima bila je „Crven fesić“, a spram majstora koji su radili po danu, ove kafane su bile „specijalizovane“ po najstarijem zanatu. Naročito se u njima radilo posle Drugog svetskog rata, kada je Sarajevska ponela reputaciju jedne od najnebezbednijih ulica.

Kako je „opasan“ sokak ustuknuo pred radničkom klasom i modernizacijom

Prvi obrisi savremenije izgradnje nazreli su se tridesetak godina kasnije. Poput većine ulica u Beogradu, čak i onih u samom centru, duž Sarajevske su mahom bile načičkane jednospratnice. Dok su zanatlije i dalje bile njen zaštitni znak, u susedstvu su svoje adrese našli i sugrađani na pragu siromaštva. Tako je do ’70-tih godina prošlog veka dobar deo sokaka činila romska mahala.

Ovom nesvakidašnjem diverzitetu Sarajevka ulica je naposletku dugovala i specifičan duh. On ju je pomalo i razlikovao od ostalih beogradskih sokaka, odolevajući i prvim višespratnicama podignutim nakon Drugog svetskog rata. I tada se u Sarajevskoj moglo naći majstora čije su radnje već brojale preko 50 leta.

Kako je cela prestonica počela da raste i u visinu, tako je iščezavao i njen prepoznatljivi duh. Ništa drugačije nije bilo i sa jednom od najopasnijih ulica: zanatlijama se u susedstvo u posleratnim godinama doselila i radnička klasa. Za nju su bliže centru izgrađene savremenije zgrade, pa je i Sarajevska lagano posustajala pred urbanizacijom.

Kafane i lokomotive, najdugovečniji stanari Sarajevske

U narednih nekoliko decenija, jednospratnice i zanatski dućani su se i dalje opirali nestanku. Mnogima od njih naposletku nije ostalo izbora. Dok je veći deo Sarajevske ulice menjao izgled, vredni majstori su mahom morali staviti katance.

Najduže su izdržale kafane kojih je ostalo više od dvadeset. I one su prošle modernizaciju, pa to više nisu samo lokali kao pre nekoliko decenija. Tako je naziv promenila i kafana po kojoj je ulica (možda) dobila ime, te se ne zove više „Sarajevo“, već – „Kraljevo“.

Neobično ime je poneo i jedan od modernijih kafića: rekne li neko da je pošao u „Ministarstvo“, morao bi pojasniti da pritom ne misli na ono državno, već kafansko. Prometna po kafanama, Sarajevska je ostala prometna i po broju četvorotočkaša. Zbog sve dužih kolona i blizine gradskog centra, danas je ovo važna maršruta koja sa centrom povezuje Gazelu. U međuvremenu, obližnja višespratnica udomila je i starije mašine na točkove: vremešni vagoni i lokomotive čuvaju se u Železničkom muzeju Srbije, koji podseća na deo istorije ne samo Beograda, već i cele zemlje.