"Sehnsucht”

Reč nemačkog porekla, opisno se može prevesti kao "čežnja za domom koji nikada nismo imali". To je ona teško-opisiva emocija koju osetimo dok razmišljamo o bilo kom aspektu života koji je ostao nedovršen, nesavršen, neistražen, o željama za koje znamo da su odavno već neostvarive.

Ovakav osećaj može Vas obuzeti ako vas put ikada nanese do beogradskog naselja Vinča. Ne dok obilazite ulice tog lepog mesta, ne ako posetite masivno arheološko nalazište istog imena – ono je priča za sebe – već onog trenutka kada se zaputite napuknutim asfaltom malo dalje ka severu. Neće vam dugo trebati da zapazite među drvećem sive, betonske konstrukcije "Vinča" Instituta za nuklearne nauke. U pitanju je složeni kompleks povezanih zgrada u kojima je započet i okončan Titov san o nuklearnoj budućnosti Jugoslavije.

Foto: Institut za nuklearne nauke "Vinča" - Institut pre izgradnje reaktora

Zgrade Instituta, možda ne održavane koliko su trebale biti, možda malo zapuštene, malo zaboravljene, daju nam čudan osećaj. Kao da posmatramo sliku neke druge Srbije koja je ovde zalutala iz paralelne dimeznije. Neke druge zemlje u kojoj se ljudi nisu gorko smeškali i odmahivali glavama kada bi se pomenuo neki ambiciozan projekat, već bi se zamislili, klimnuli i rekli: "Pitam se kako će to izgledati kada bude gotovo..."

U posle-ratnoj Jugoslaviji 1947. godine, situacija je bila ozbiljna ali i dalje se posezalo za izazovima. Milion sličnih priča i projekata je tada započinjano, sa iskrenom namerom da se dovrše i prerastu u nešto veće i bolje. Nuklearna budućnost Jugoslavije koju je Tito želeo samo je jedna od mnogih.

Istorijski element

Titova odluka o tome da se Jugoslavija otisne u ambiciozan i rizičan svet nuklearnog istraživanja doneta je 1947. godine kao rezultat složenih političkih okolnosti tog perioda. Delom iz svesnosti da će zemlja tokom posleratne izgradnje imati mnogo veću potrošnju električne energije, a delom iz bezbednosnih briga povodom razlaza Jugoslavije sa Staljinovom linijom.

Jugoslavija je upravo bila izašla iz Drugog svetskog rata, predvođena snažno utemeljenom nezavisnom Komunističkom partijom Jugoslavije. Na čelu sa strankom koja je tokom rata predvodila narodnooslobodilački partizanski pokret, Jugoslavija je bila u drugačijem položaju od drugih zemalja Istočne i Centralne Evrope u tome da nije imala potrebu – ni želju – da se u velikoj meri oslanja na Staljinov Sovjetski Savez.

Foto: Wikipedia - Profesor Pavle Savić

Još i pre Jugoslavijinog zvaničnog razlaza sa Kominformom u zemlji su postojale jasne političke struje protiv Sovjetskih principa Staljinove linije. Nije bilo teško naslutiti kakav ishod će imati Peti kongres održan u Beogradu 1948. godine, gde je protiv Staljinove linije glasala ubedljiva većina delegata. Isto tako je postojala svesnost da ta odluka verovatno neće proći bez posledica po bezbednost države.

U iščekivanju tog ishoda, odluka o osnivanju prvog centra za nuklearna istraživanja na našim prostorima doneta je 1947. Već naredne godine Institut je munjevitom brzinom počeo sa radom pod nazivom "Institut za ispitivanje materije". Osnovao ga je profesor Pavle Savić, jedan od najznačajnijih srpskih naučnika tog doba koji je bio Titov lični prijatelj i saborac iz partizanskih dana.

Profesor Savić bio je priča za sebe koja bi sama mogla "napuniti" članak ove dužine.

Još kao nadareni mladi naučnik, Savić se pod stipendijom predratne kraljevske vlade u Francuskoj uključio u istraživanja Irene Žolio Kiri – inače dobitnice Nobelove nagrade za hemiju i ćerke čuvene Marije Kiri. Sarađivali su na nekim od najranijih eksperimenata bombardovanja jezgra atoma koji su kasnije u rukama američkih naučnika prerasli u projekat proizvodnje prve nuklearne bombe. Možda bi budućnost tog istraživanja bila drugačija da profesor Savić nije naglo prekinuo saradnju i istraživanja 1939. godine da bi se vratio u Beograd i prihvatio profesorsko mesto, a potom i aktivno učestvovao u anti-fašističkim borbama.

U danima kada su jugoslovenski komunisti i dalje bili blisko povezani sa Staljinovim Sovjetskim Savezom, Tito je lično poslao profesora Savića u Moskvu, radi boljeg upoznavanja sa poljem nuklearne tehnologije i njenim razvojem. Tamo je Savić sarađivao sa još jednim Nobelovcem, Pjotrom Leonidovičem Kapicom. Ipak, profesor Savić se ubrzo vratio u Jugoslaviju da primeni stečena znanja u sopstvenom Institutu. Postoji popularna anegdota da je Savića Tito pozvao natrag u zemlju tako što ga je krišom posetio na Tehničkom Institutu u Moskvi i rekao mu: "Hajde, Pajo, vrati se ti u zemlju da mi pravimo naš institut." Nepune dve godine kasnije Savić osniva prvi institut za nuklearna istraživanja u Vinči 1948., iste godine kada je Jugoslavija zvanično isključena iz Kominforma. Tokom naredne dve godine počinju sa radom još dva instituta – "Jozef Stefan" institut u Ljubljani i "Ruđer Bošković" institut u blizini Zagreba u Hrvatskoj.

Jugoslavenski "nuklearni san" delovao je kao lokomotiva spremna da krene napred punom parom, ali pre toga moralo se savladati nekoliko poteškoća.

Pre svega ostalog, najveći problem predstavljala je nevoljnost tadašnjih nuklearnih sila – Amerike, a pogotovo Sovjetskog Saveza – da podele svoje informacije i znanja o nuklearnoj tehnologiji. Ove dve sile u to vreme bile su duboko umešane u sopstveni "hladni rat" i nisu imale ni želje ni interesa da svoje tajne "rasipaju" na zemlje u razvoju.

U tom pogledu Jugoslavija je morala sama da se snađe tokom izgradnje i opremanja svoja prva tri centra za nuklearne nauke. Osnovna oprema koja je tada pribavljena da bi se započela prva istraživanja uključivala je između ostalog: jedan Cockcroft-Walton ubrzač čestica od 1.5 MeV za Institut u Vinči, jedan Betatron od 30MeV; jedan Van de Graf elektrostatički generator od 2.5 MeV za institut Jozef Stefan i jedan ciklotron od 16 MeV za Ruđer Bošković institut.

Prva pomoć i najpouzdaniji saveznik Jugoslavije u njenom uključenju u nuklearnu trku 1950-tih godina postala je Norveška. Pored zajedničkih istraživanja koja su ove dve zemlje sprovodile u oblasti ponovne obrade plutonijuma, jedan broj jugoslovenskih naučnika obučavao se na norveškom Institutu za istraživanje nuklearnih energija u Kjeleru.

Norveška je takođe bila jedina zemlja koja je pružila pomoć Jugoslaviji tokom izgradnje posebne institucije za reprocesiranje plutonijuma koja će biti opremljena vrelim ćelijama i koristiti Pureks metodu. Što nas dovodi do jedne nove i mnogo opasnije teme.

Reprocesiranje iskorišćenog nuklearnog goriva je prvi i osnovni preduslov za razvijanje nuklearnog naoržanja.

Mada nikada nije napismeno ili zvanično potvrđeno da je Tito imao bilo kakvu nameru da povede nuklearna istraživanja u Jugoslaviji u ovom pravcu, danas je prihvaćeno da je upravo to bio jedan od njegovih planova za ovaj program. Procenjeno je da su istraživanja koja su jugoslovenski naučnici sprovodili uz pomoć kolega iz Norveške bila jedan od preduslova za svrhe nuklearnog naoružanja. Pored konkretnih istraživanja za koje su se interesovali jugoslovenski naučnici, poput obogaćivanja uranijuma u Vinčinom kalutronu i Ruđer Boškovićevom ciklotronu, postojale su i druge indicije. Po rečima norveškog dopisnika iz 1953. godine, bilo je naznaka da su naučnici koji su radili u Kjeleru odande krišom dostavili u Vinču izvesnu količinu obogaćenog uranijuma.

Titova odluka da se krene putem nuklearnog naoružanja imala je smisla uzev u obzir Jugoslavijin tadašnji "raskid" sa Sovjetskim Savezom. Tito je znao za postojanje sovjetske atomske bombe i strepeo je od Staljinove osvete povodom Jugoslavijinog razilaženja sa Kominformom. Sigurno iz nade da bi postojanje Jugoslavijinog nuklearnog naoružanja obeshrabrilo bilo kakav pokušaj sovjetske osvete, ali i iz želje da se Jugoslavija bolje pozicionira po pitanju međudržavnog statusa, velika sredstva su uložena u Titov "nuklearni san".

Foto: Institut za nuklearne nauke "Vinča" - Izgradnja visokonaponskog akceleratora (zgrada u pozadini)

Ipak, s obzirom da je Jugoslavija stala uz blok zemalja protivnica nuklearnom oružanju posle napada na Hirošimu 1945. godine, vodilo se računa da sve osim logičnih implikacija koje su neizbežne bude čuvano kao najstrožija tajna. Čak i sam početak rada Instituta u Vinči, u vreme kada se svaki uspeh Jugoslavije "zvonio na sva zvona", taj prilično ozbiljan i impresivan poduhvat objavljen je jednom suvom rečenicom u "Politici": "U cilju naučnoistraživačkog rada iz oblasti fizike, osnovan je, pri Predsedništvu savezne vlade, Institut za fiziku kao samostalna ustanova sa sedištem u Beogradu." I ništa više.

Iza scena, Stevan Dedijer – nekadašnji direktor Instituta u Vinči – regrutovan je u program za naoružanje već 1949. godine. Po još jednoj nezvaničnoj anegdoti, jedan od Titovih najbližih saradnika, Edvard Kardelj, mu je tom prilikom rekao: "Moramo imati atomsku bombu". Oko šest godina kasnije osniva se Federalna komisija za nuklearnu energiju da nadgleda razvoj nuklearnog programa, a na njeno čelo stao je Aleksandar Radović, šef Titove tajne policije.

S obzirom da je u trenutku osnivanja FKNE bilo već prošlo nekoliko godina od Staljinove smrti 1952. godine, odnosi između Rusije i Jugoslavije su polako ali sigurno postajali topliji. Čak do te mere da je sa Sovjetskim Savezom 1956. godine potpisan dogovor o saradnji. Prvi teškovodni RA istražni reaktor – preduslov bilo kakvog eventualnog rada na nuklearnom naoružanju i atomskoj bombi – kupljen je zajedno sa gorivom kao gotov proizvod, od Instituta za teorijsku i eksperimentalnu fiziku u Moskvi.

Kupovina ovakvog tipa reaktora bila je dokaz Jugoslavijine posvećenosti nuklearnom istraživanju. Jedan od prvih reaktora svoje vrste u to vreme, Vinčin RA reaktor bio je poseban po tome što se razlikovao od većine reaktora koji su se tada gradili. Nuklearna energija je potencijalno izuzetno isplativa, ali je skupa i komplikovana za izvođenje. Većina nuklearnih elektrana koje su izgrađene širom sveta opredeljivale su se za lakovodni tip reaktora koji nije užasno skup, ali nije ni omiljen u naučnom svetu jer nije praktičan, niti bezbedan, niti elegantan. Vinčin teškovodni RA reaktor bio je korak ispred – mnogo skuplji nego lakovodni reaktori, ali i mnogo efikasniji kada je reč o ekonomiji neutrona. Ukratko rečeno – nije se škrtarilo na njemu.

I ovaj postupak, kao i većina Jugoslavijinih napora u oblasti nuklearnih istraživanja, obavljen je u tajnosti. Reaktor je isporučen krišom, u delovima, preko teritorije Mađarske u kojoj su tada u jeku bili napori revolucije Imrea Nađa protiv Sovjetskog Saveza. Postoje spekulacije da je Titov kasniji čin isporučivanja Nađa Sovjetima bio u nekoj meri mera zahvalnosti Rusiji za isporučeni reaktor, ali naravno u istoriji nikakav trag ove transakcije nije zabeležen. U svakom slučaju, dobavljanje RA reaktora bio je ključni element za nastavak Titovog istraživanja nuklearnog naoružanja.

Foto: Institut za nuklearne nauke "Vinča" - Polaganje uranijumskih šipki

Posle teških početaka, delovalo je kao da se krajem 1940-tih i tokom 1950-tih jugoslavensko nuklearno istraživanje konačno zahuktava. Federalna komisija za nuklearnu energiju strogo je nadgledala život i rad naučnika u Vinči dok veliki broj dodatnih postrojenja se pojavljuje širom zemlje.

U samom Institutu u Vinči koji je operisao kao centar svih projekata pod nadzorom FKNE, okupila se glavnica tadašnje elite mladih naučnih umova koju su sačinjavali mahom stručnjaci entuzijasti tek završenog školovanja. Prave se veliki i značajni pomaci u svim projektima, ne samo nuklearnog istraživanja, a Vinči i drugim Institutima posvećuje se veliki deo Jugoslavijinih finansija.

Nažalost, kako to obično biva, pri velikim brzinama dešavaju se i velike nesreće. 1958. godine dolazi do "akcidenta u Vinči" zbog – kako su tvrdile vlasti u to vreme – "ljudskog elementa".

Ljudski element

Događaj koji je danas poznat pod jednostavnim nazivom "Akcident u Vinči" odnosi se na kritičnu nesreću vezanu za Vinčin teškovodni RA reaktor 1958. godine koja je uzrokovala smrt jedne osobe i trovanje radijacijom još petoro. Mada nije na nivou katastrofa koje su se 1957, 1986. i 2011. odigrale u Rusiji, Ukrajini i Japanu, akcident u Vinči danas se smatra prekretnicom za Jugoslavijine napore u polju nuklearnih istraživanja i početkom kraja istih.

RA eksperimentalni reaktor nulte snage, pušten je u pogon dosta pre svog zvaničnog početka rada. Pre nego što je Tito svečano pustio reaktor u rad 17. maja 1958. godine, na njemu je već uspešno izvedena prva lančana reakcija 30. aprila te godine. Po rečima Stijepe Hajdukovića, jednog od operatera ozračenih prilikom akcidenta, reaktor nije imao dozvolu za rad u tom trenutku, niti je postojalo bilo kakvo uputstvo za rukovanje niti zvanični propisi s obzirom da takvih reaktora u svetu do tada nije bilo – makar ne javno. Uzev u obzir rizičnost materijala i samog pogona, gotovo nepostojeće bezbedonosne mere i nedovoljnu obučenost naučnika da rukuju ovakvim postrojenjem, bilo je samo pitanje vremena kada bi se dogodila nekakva havarija. U slučaju Vinče, do nje je došlo u oktobru iste godine kada je reaktor pušten u rad.

Jedan od ozračenih naučnika, nuklearni fizičar Radojko Maksić, priseća se tog dana rečima:

"Kobnog dana, skale koje pokazuju zračenje odjednom su dostigle maksimum, a zatim su se popele do milionskih, nepojmljivih brojeva. Koliko je zračenje bilo visoko, govori podatak da su se svi merači širom instituta 'zakucali' i prestali da rade. Reakciju u pogonu uspeo je da zaustavi moj najbolji prijatelj Života Vranić, tada honorarni saradnik instituta. On je u 'Vinči' kao najbolji student fizike na beogradskom PMF, radio diplomski rad na eksperimentalnom reaktoru"

Života Vranić bilo je ime jedinog od šestoro ozračenih naučnika koji je izgubio život u "Akcidentu u Vinči". Zapamćen od svojih saradnika kao blistavi mladi um, tada student-diplomac Života pretrpeo je najveću dozu zračenja kada je uleteo i zaustavio proces u reaktoru pre nego što se situacija izmakla kontroli. Njegova brza reakcija spasila je ne samo njegove saradnike u Institutu, već i čitav region od potencijalne katastrofe slične Černobilskoj.

Pored Vranića ozračeno je još petoro njegovih kolega: Radojko Maksić, Draško Grujić, Živorad Bogojević, Roksanda Dangubić i Stjepko Hajduković. Svi oni su hitno zbrinuti u Deligradskoj 29, na tadašnjem Centru za profesionalne bolesti, a potom i brzo prebačeni u Parisku kliniku "Kiri", gde su ušli u istoriju medicine.

Na ozračenim naučnicima je lekarski tim Dr Žorža Matea po prvi put u istoriji medicine primenio tada eksperimentalnu i slabo-proučenu metodu lečenja koja nam je danas mnogo bolje poznata – transplataciju koštane srži.

Maksić se priseća intervencije rečima: "Odmah posle udesa, 16. oktobra, nas šestoro su prebacili u kliniku 'Kiri', u Pariz. Tim dr Žorža Matea meni je transplantirao koštanu srž 11. novembra, a zatim i ostalima, prvi put u istoriji. Tada je zahvat rađen bez tipizacije tkiva, samo na osnovu krvne grupe, uz ogroman rizik."

Kao svojevrsna "sreća u nesreći", nezgoda u Institutu Vinča dovela je do prve ovakve intervencije u istoriji medicine. Okupio se tim pariskih i beogradskih stručnjaka kao i grupa hrabrih građana Pariza koji su istupili kao dobrovoljni davaoci koštane srži ne bi li spasili živote ozračenih naučnika. Davaocima osobito treba dati priznanje za izuzetnu hrabrost jer su se podvrgli ovoj neisprobanoj metodi, iako im je predočeno da postoje rizici po živote donora i da se ne zna kakve će biti posledice zahvata.

Foto: Institut za nuklearne nauke "Vinča". - Puštanje u rad reaktora B

Uzev u obzir koliko je ova procedura bila eksperimentalna u to vreme i rađena po hitnom postupku, nije iznenađujuće da je kod svih pacijenata došlo do odbijanja uzete koštane srži. Ipak, ishod je bio neočekivano pozitivan i petoro od šestoro ozračenih su se oporavili. Jedini pacijent koji je podlegao posledicama zračenja bio je heroj cele priče, Života Vranić, koji je do poslednjeg trenutka svog života pismima uveravao porodicu i prijatelje da se oseća dobro i da nemaju razloga da se brinu za njega.

Po Maksićevoj priči, preživeli naučnici i donori koji su im spasili živote sklopili su blisko prijateljstvo i kao grupa se okupili oko sećanja na Vranića.

Čitava ova priča otkrivena je mnogo kasnije. U trenutku kada se nesreća dogodila, detalji su strogo skrivani od javnosti – ni Vranić ni ostali ozračeni naučnici nisu pominjani imenom u štampi koja je objavila samo najšturije podatke: da je došlo do incidenta usled uklanjanja elemenata sigurnosti i signalnih uređaja i nemarnosti i nebudnosti lica koja su bila neposredno odgovorna za upravljanje reaktorom.

Pored Maksića, o akcidentu se oglasio još jedan od ozračenih naučnika, Stijepo Hajduković, mada je on to po svom zahtevu učinio posthumno. Hajduković kao razlog za to navodi velike napore koje je FKNE uložila u to da se prikriju detalji incidenta. U jednom trenutku Hajdukovića je kontaktirao lično sekretar FKNE-a i tom prilikom mu je rekao "...da bi svako objavljivanje bilo kakvih podataka o tome štetilo ugledu Jugoslavije i da bi se to smatralo kao neprijateljski akt." Hajduković dodaje da mu je takođe predloženo da o tom događaju komentariše najmanje tridesetak godina kasnije i da tu poruku prenese i kolegama.

Hajdukovićevo svedočenje prvi put je izašlo u javnost u tekstu "Svedok događaja" koji je objavljen tek 1997. godine u Biltenu Instituta za nuklearne nauke Vinča br. 4/97. U tom tekstu Hajduković se oštro surpotstavlja tvrdnjama da je do incidenta došlo usled nemarnosti operatera, i dodaje da elemente bezbednosti koji su zaista nedostajali nije uklonio niko od operatera, kao što je objavljeno u danima incidenta.

"Tvrdim da je to uradio neko od istraživača iz laboratorije i da to nije bilo prvi put. Kritičnog dana nismo imali ni pisač, ključni instrument za funkcionisanje sistema za automatsko zaustavljanje reaktora, što je bilo poznato i rukovodstvu"

Kao značajnije propuste u bezbednosti Hajduković navodi, između ostalog da je reaktor u Vinči bio prvi u svetu koji nije posedovao ni fizičku niti biološku zaštitu od jonizujećeg zračenja, da su tehnička merenja nivoa teške vode bila neprecizna jer su se sastojala od jedne jedine šipke koja se ručno postavljala kao i da operateri toga dana nisu imali pisač čija je uloga da kontroliše neutronski fluks i odmah zaustavi reaktor ako dođe do natkritičnog režima rada. Bez prisutnih mera kontrole, osoblje je uvidelo da je došlo do problema kada se u vazduhu osetio jak miris ozona koji se stvara pod dejstvom zračenja i električnog pražnjenja u vazduhu.

FKNE je povodom akcidenta osnovala posebnu istražnu komisiju koja je imala zadatak da ustanovi tačan razlog nesreće. U Hajdukovićevom tekstu "Svedok događaja", navodi se da osoblje koje je rukovalo reaktorom toga dana kao ni ostali preživeli naučnici nisu nikada dobili rezultate te istrage niti bilo kakav izveštaj o istoj, mada su više puta podnosili zahteve.

Hajduković takođe iznosi da komisija nije precizno izvestila javnost o uzrocima i posledicama ovog događaja, već da su im samo date delimične procene i nejasni, uopšteni podaci.

Kao posledica toga i danas su podaci o akcidentu oskudni, a kako je incident protekao relativno prikriveno nije se stvorilo nikakvo zanimanje javnosti da bi se o njemu govorilo, pitalo, diskutovalo. Malo ko danas zna da su jugoslovenski naučnici bili prvi pacijenti u istoriji koji su primili transplantaciju koštane srži, a kada bi se zapitali zašto i kako je do toga došlo, klupko bi počelo da se odmotava.

Tajni element

Akcident u Vinči 1958. godine bio je kap u već prepunoj čaši razloga zbog kojih je rešeno da se fokus skine sa nuklearnog naoružanja Jugoslavije. Odnosi sa Sovjetskim Savezom posle Staljinove smrti postojano su išli na bolje i bolje, uklonivši prvobitni razlog zašto je Tito uopšte odlučio da krene tim putem i postajalo je sve teže opravdati ogromna sredstva uložena u taj projekt.

Jugoslavija je takođe bila jedna od zemalja koje su se zalagale za opšte nuklearno razoružanje, ne samo javno već i u svojim unutrašnjim krugovima – političke struje u zemlji bile su protiv rizika nuklearnog oružja. Jugoslavija je potpisala NPT 1968. i dopunila ga 1970. godine. Čitava poenta ovog sporazuma bila je da se promoviše ideja nuklearne energije, bez razvijanja nuklearnog naoružanja. Fokus naučnih istraživanja u zemlji premešten je sa oružja na mogućnosti nuklearnog napajanja. Čak je i Američka firma Vestinghous angažovana da sagradi prvu nuklearnu elektranu u Jugoslaviji, kompresovano-lakovodni reaktor u Kršku od 664MW.

Izgledalo je da je jugoslavenski san o nuklearnom naoružanju konačno napušten.

Osim što nije.

Nepune četiri godine po dopuni NPT-a, Jugoslavija se vraća svom projektu za nuklearno naoružanje – i to delom iz ponosa. Indija, Jugoslavijin stari rival u borbi za vodeću poziciju u NAM, izvodi svoj prvi nuklearni test. Navodno je Tito odmah po izvođenju testa sazvao sastanak sa svim vođama primarnih nuklearnih centara u Jugoslaviji kao i prestavnicima vojne službe i zvaničnicima vojne inteligencije. Sastanak je imao cilj da se razvije najbolji način za prikrivanje nastavka istraživanja o nuklearnom naoružanju iza Jugoslavijinog postojećeg programa za civilnu energetiku.

Promena stava prema nuklearnim istraživanjima u zemlji tokom 70-tih godina odražavala je procvat interesovanja za ovu oblast širom sveta. U 1970-tim godinama cena nafte je značajno skočila tako da su zemlje širom sveta bile u potrazi za jeftinijim, isplativijim načinima energetskog snabdevanja. Gotovo polovina svih nuklearnih reaktora koji su ikada proizvedeni u svetu, proizvedeni su u ovom periodu i Jugoslavija je imala svaku nameru da se pridruži tom trendu.

U toku 1970-tih godina polako se menja opšti stav u zemlji i vezano za pojam nuklearnog naoružanja. Vodeće nacije u oblasti nuklearnih tehnologija – osobito Amerika i Sovjetski Savez – odbile su da preduzmu korake ka nuklearnom razoružavanju uprkos pritisku zemalja koje su zagovarale taj postupak. Na neki način to je skinulo dotadašnji “tabu” sa diskusije o nuklearnom naoružanju u Jugoslaviji. Stvorila se atmosfera mišljenja da velike nuklearne sile čuvaju svo znanje o nuklearnom naoružanju za sebe i time direktno otežavaju napredovanje ostatka sveta u razvoju. Po prvi put u istoriji, država je kroz novine "Borba" javnosti dala do znanja da je mogućnost nuklearnog naoružanja u razmatranju rečima: "Ukoliko dođe do masovnog terorisanja ili ako dođe do upotrebe nuklearnih ili drugih oružja masovnog uništenja, naša zemlja može, u interesu opšte bezbednosti i odbrane, promeniti svoj stav ka pitanju neposedovanja nuklearnog oružja."

Tito umire 1980. godine, ali njegov nuklearni san nastavlja da živi. Novi sekretar odbrane, Admiral Branko Mamula, rukovodi nastavkom razvoja nuklearnog oružja u najvećoj tajnosti. Po njegovoj naredbi, naučnici u Jugoslaviji paralelno su radili na dva programa koja su bila blisko povezana jedan sa drugim u infrastrukturi i fundiranju. Program A je radio na nuklearnom naoružanju, dok se Program B fokusirao na razvoj nuklearne energetike...i prikrivanje programa A. Oba programa bila su pod oštrim nadzorom Instituta za vojnu tehnologiju i u njima su učestvovale gotovo sve jugoslovenske institucije za istraživanje nuklearne tehnologije.

Foto: Institut za nuklearne nauke "Vinča" - Hala reaktora B

Ovakav sistem organizovan je da iskoristi najveću poznatu slabost i opasnost nuklearnih istraživanja uopšteno, a to je činjenica da je razvoj nuklearnog naoružanja uslovljen razvojem nuklearne energetike. Kao i mnoge zemlje koje su u početku kupile i dobavile opremu za nuklearna istraživanja pod izgovorom da žele da se okrenu čistijoj i isplativijoj nuklearnoj energiji da bi potom razvile sopstveno nuklearno naoružanje, Jugoslavija je takođe želela da ostvari svoju nameru iz samih početaka ove priče. Da iskoristi plutonijum dobijen reprocesiranjem nuklearnog otpada i primeni ga u proizvodnji atomskog oružja.

Najveći deo svih istraživanja odvijao se u tri "centra" jugoslovenskog nuklearnog istraživanja – Institutu u Vinči, Institutu za fiziku Beogradskog univerziteta i Institutu za vojnu tehnologiju.

Ipak, uprkos velikom poletu nuklearni program u Jugoslaviji nije imao svetlu budućnost. U ovom periodu zemlja već uveliko pati od velikih finansijskih problema, a nuklearna energija (i naoružanje) su programi za čiji razvoj su potrebne velike investicije i istraživanja koja mogu trajati decenijama – osobito usled činjenice da je Jugoslavija svoja nuklearna istraživanj sprovodila mahom sama, bez pomoći drugih nuklearnih sila. Tokom godina interesovanje državne uprave za nuklearna istraživanja počelo je postojano da opada i sredstva se sve nevoljnije i neradije ulažu u ovu oblast.

Za definitivno odumiranje bilo kakvog sna o nuklearnom naoružanju – a i nuklearnoj tehnologiji u Jugoslaviji uopšte – bila je odgovorna još jedna katastrofa. Nuklearna katastrofa u Černobilu 1986. godine bacila je sumnju na nuklearne nauke u čitavom svetu i ponovo potegla ono staro pitanje – "da li je dobijena korist vredna rizika". Možda je upravo tada konačno postalo jasno kakva katastrofa je izbegnuta u Vinči deset godina ranije.

Černobil, rastuća neisplativost programa kao i splet drugih okolnosti uticali su na odluku da Jugoslavija ponovo napusti program nuklearnog naoružanja. 7. jula 1987. godine tokom sastanka u Institutu za vojnu tehnologiju najavljeno je ukidanje programa A, a program B veoma brzo je pošao njegovim stopama.

Kao direktan rezultat nesreće u Černobilu 1986. godine, hrvatski parlament odbacio je planove za sledeću Jugoslavijinu nuklearnu elektranu koja je trebala biti izgrađena u Prevlaci. Posle perioda razmatranja, jugoslovenski parlament usvojio je samonamentuni moratorijum kojim je na neodređeno vreme zabranjena izgradnja nuklearnih institucija. Čak je i njihovo planiranje bilo kažnjivo zakonom. Ova odluka je do daljnjeg obustavila najveći deo nuklearnih istraživanja u Jugoslaviji. Nuklearni RA reaktor i dalje je postojao jedan broj godina, ali je njegov najveći deo bio demontiran, da bi se 2002. godine donela konačna odluka o njegovoj dekomisiji.

Istraživački tim u Vinči na neki način gubi svoj cilj i okreće se drugim programima, neobjašnjivo podjednako skupim kao što su bila nuklearna istraživanja. U jednom momentu čak i počinje izgradnja Vinčinog Tesla akceleratora, gotovo nepojmljivo velikog projekta i za mnogo bogatije i razvijenije zemlje tog vremena. On, istina, nije bio veličine svog slavnijeg i uspešnijeg rođaka u CERN-u kod Ženeve, ali je za Jugoslavijin džep u to vreme svakako bio preveliki i previše ambiciozan.

Njegova konstrukcija se otezala godinama i nepotrebno odvlačila sredstva dok je državna uprava besciljno pokušavala da mu nađe svrhu i namenu. U trenutku kada je izgradnja bila na pola, ovaj tip akceleratora već je bio zastareo za tadašnje standarde. Čak su i stručnjaci za visoke energije iz Vinče uvideli da sve i da akcelerator bude izgrađen, na njemu se zbog zastarelosti sistema nikada neće izvoditi relevantni eksperimenti za razvoj savremene fizike. Napustili su projekat i okrenuli se istraživanjima u CERN-u gde su učestvovali u eksperimentima na LHC velikom hadronskom sudaraču.

Vremenom je san o Jugoslavijinom – kasnije Srbijinom – akceleratoru Tesla konačno uspavan. Ako mislite da se to dogodilo veoma davno kao prethodni deo ove priče – varate se. Izgradnja akceleratora Tesla ugašena je tek 2007. godine, oko 18 godina od svog započinjanja. Ogromna betonska konstrukcija napuštena i zapostavljena danas stoji samo kao spomenik prošlih vremena i velikih ambicija i u nekima od nas izaziva onaj osećaj – Sehnsucht.

Ipak, jedan deo "Tesle" i dalje je u razvoju, ma koliko mučnom i usporenom, pod nazivom "Projekt Fama". Posle svog gašenja, Tesla akcelerator rasparčan je na nekoliko svojih delova koji su i dalje upotrebljivi. Jedan od njih je i ubrzivač jona Fama koji godinama već ratuje sa procedurama, carinama, dokumentacijom, rešenjima o porezu i manjkom sredstava koje je država voljna da izdvoji. Tim koji radi na projektu koji se naziva Srbijinim najvrednijim naučnim postrojenjem dobija finansiranje koje je dovoljno samo za deo njihove zarade i održavanje postrojenja. U međuvremenu, potrebna oprema koja je naručena za konačno sastavljanje projekta čekala je mesecima na carini dok joj nije istekao garantni rok.

Ostaje da se vidi hoće li makar jedan deo Tesle dočekati završetak radova.

Foto: Google maps - Institut za nuklearne nauke "Vinča" danas

Radioaktivni element

Posle čitave svoje priče, njenih uspona i padova ali i činjenice da se radi o nuklearnom istraživanju koje je sprovođeno godinama pod različitim – ponekad diskutabilnim – merama opreza, bilo je gotovo nemoguće da se priča Vinčinog RA reaktora završi uredno i bezbolno.

Čak i po ukidanju oba programa Jugoslavijinog nuklearnog istraživanja, RA reaktor je i dalje ostao kao neka vrsta uspavane opasnosti i sumnji, iako je najveći deo njegovog sistema odmah demontiran. Sa svojim preostalim punjenjem reaktorskog jezgra još iz 80-tih godina, jezivom količinom nuklearnog otpada koji nije bio odlagan po propisima već prosto skladišten u aluminijumskim i čeličnim kontejnerima koji su potopljeni u vodu kao i određenoj količini uskladištenog uranijuma koji nije bio utrošen – teško je bilo odrediti šta je veća pretnja.

Pre svega tu je činjenica da je nuklearni otpad jedna od najopasnijih supstanci koja nam je poznata. Ova vrsta otpada nije samo radioaktivna, već sadrži i izuzetno otrovne hemikalije. Svoj efekat gubi veoma polako, tokom desetina hiljada godina i pitanje njenog odlaganja je oduvek bila ozbiljna briga kada je reč o nuklearnom istraživanju. Strogo je zabranjeno izbacivati nuklearni otpad u okean, dok njegovo zakopavanje – iako danas prihvaćeno kao adekvatan način odlaganja -  može imati negativne efekte na zemlju i nepredviđene posledice.

Vinča je skladištila ne samo sopstveni, već i nuklearni otpad iz čitave zemlje na način koji je za većinu drugih nuklearnih postrojenja samo privremeno rešenje – u bazenima vode sa zidovima od čelika i aluminijuma debljine od 80 centimetara u koje su potopljeni kontejneri sa otpadom. Što više vremena prolazi a da otpad ostaje nezbrinut, raste opasnost od curenja opasnih elemenata. Tako je oko 2008. godine ispitivanjem vode u ovim bazenima ustanovljeno da je u njoj prisutan izuzetno opasan proizvod fisije Cezijum Cs-137, uz uveravanje da nema razloga za paniku jer “on sigurno neće napustiti bazene sa otpadom”.

Zbrinjavanje radioaktivnih elemenata ugašenog RA reaktora i nuklearnog otpada u Vinči kada je reč o otezanju rešenja prkosi čak i priči o Tesla akceleratoru. Preko dvadeset godina nuklearna opasnost iz Vinče odolevala je nekako zubu vremena svojim "privremenim" rešenjima, ali 1999. godine, tokom NATO bombardovanja, javio se još jedan problem.

Postojanje nuklearnog otpada jedan je od glavnih preduslova za razvijanje nuklearnog naoružanja, jer se jedino na taj način može dobiti ključni element – plutonijum. Kada je počelo bombardovanje američka štampa veoma je ozbiljno izveštavala o mogućnosti da Milošević upotrebi uskladišteno uranijomsko gorivo u Vinči da napravi atomsku bombu. Uprkos činjenici da Srbija ni u boljim danima nije imala sredstava ni stručnosti da to izvede, samo postojanje radioaktivnog otpada dolilo je ulja na vatru u tom sukobu i smatra se direktnim razlogom za konačnu odluku koju je nova srpska vlada pod rukovodstvom Zorana Đinđića donela da se RA reaktor najzad stavi u dekomisiju.

Uz pomoć američkih sredstava neiskorišćeni uranijum vraćen je u Rusiju, odakle nam je i dopremljen pre toliko godina, ali problem nuklearnog otpada je ostao. Rusija tada nije prihvatila nuklearni otpad koji nije iz njene sopstvene proizvodnje jer nije imala načina da ga ikako reciklira, tako da je potrošeno reaktorsko gorivo ostala Srbijina odgovornost.

Izgledalo je da je rešenje je konačno stiglo 2004. godine, kada je Srbija uz pomoć IAEA započela program VIND (Vinca Institute Nuclear Decommissioning) za dekomisiju Vinčinog nuklearnog otpada. Rusija je u međuvremenu prihvatila da trajno odloži nuklearni otpad u podnožju Urala i ozbiljni pregovori su sprovedeni oko transporta otpada sa svim zemljama kroz koje je trebao da prođe. Nažalost, VIND nije uspeo da ostvari svoj cilj i program je 2009. godine rasformiran, dok je odgovornost za otpad preuzelo preduzeće "Nuklearni objekti Srbije".

Taj projekat i dalje traje, a otpad se trenutno čuva u hangarima u Vinči, kako kažu na “siguran i bezbedan način” dok su u pripremi dokumenta i procedure za trajno odlaganje koje se obično vrši u napuštenim rudnicima ili ispod zemlje.

Moderni element

Najlakše je na istoriju Vinče gledati u negativnom svetlu. Najlakše je odmahnuti glavom i reći nešto kao “Šta smo nekada bili i šta smo to mogli biti?”. Veoma je lako zamisliti budućnost u kojoj je istorija ove ustanove pošla drugim putem i odvela Jugoslaviju, a sa njom i našu Srbiju u neki drugi svet, gde se električna energija plaća budzašto a ulicama Beograda svi voze automobile na nuklearno napajanje.

Istorija je tu da nas nešto nauči, a stanje Vinča instituta danas nije idealno, ali nije ni potpuno utučeno.

Javno preduzeće "Nuklearni objekti Srbije" koje je dobilo zadatak da dekomisionira Vinčin nuklearni otpad se u međuvremenu uselilo u Vinčin naučni park i uzelo pod svoje krilo jedan deo projekata na kojima se radilo u Institutu, kao i deo tehničkog osoblja. Preostali delovi Instituta danas "natenane" rade na civilnim naučnim istraživanjima i uopšteno se u ovoj instituciji danas polako ali sigurno neguje budućnost Srbijinih projekata u domenu fizike, hemije i drugih prirodnih nauka.

Radojica Pešić, direktor preduzeća "Nuklearni objekti Srbije" izjavio je da je situacija danas prilično različita od dana dolaska preduzeća u Institut. Kolektiv je manji i intimniji i svi se bolje poznaju, a nekadašnja gužva i rad pod pritiskom su stvar prošlosti. Godinama se postepeno povećava broj mladih naučnika koji po završetku beogradskih fakulteta ne pohrle odmah put inostranstva, već se zapute u Institut u Vinči gde ih, malo pomalo, čeka budućnost koja možda nije nuklearna, ali ima potencijal da bude svetla.