30.000 gledalaca kojima je visokooktanski benzin zamenio krv. Brujanje motora, škripa guma na usijanom asfaltu i frenetično navijanje koje ispunjava vazduh. Ovako je izgledalo beogradsko Ušće 30. aprila 1967. kada je startovala prva Velika nagrada Beograda.

"Ludi i brzi" vozili su tri sezone za beogradski Grand Prix prkoseći opasnim krivinama koje su "izmakle tlo pod nogama" čak i čuvenom Niki Laudi, tada dvadesetogodišnjaku na početku svoje velike karijere.

Indijanapolis start Velike nagrade Beograda

"Gospodo startujte svoje motore" začulo se sa zvučnika pred početak trke kojom je predsedavao Jaša Rajter, tadašnji direktor Beogradskog sajma. Taj poslednji dan aprila bio je sunčan, a staza u savršenom stanju za predstojeću trku na kojoj su učestvovali sedam različitih država.

Kako bi se takmičari upoznali sa stazom i dve teške krivine, organizatori su, za početak trke, odabrali tzv "indijanapolis star". Automobili su polako obišli krug na pisti, a zatim, nakon prelaska preko startne linije, u punom gasu započeli ljutu borbu za poene Kupa Evrope, na oduševljene publike koja je počela frenetično da navija.

Zapravo, glavni problem vozačima fokusiranim na pobedu bili su, upravno, gledaoci. Strasni zaljubljenici istrčavali su na stazu, mahali vozačima primoravajući ih da voze pažljivije kako ne bi došlo do nekog nesrećnog slučaja.

Prva nesreća na stazi

Naredne godine štampa je događaj najavljivala u velikom stilu. Mogli su se pročitati maštoviti naslovi koji su pozivali publiku na Veliku nagradu Beograda, a posebno se istakao natpis - "Oktanska simfonija kraj Save".

Atmosfera je bila uzavrela, a Ušće je ugostilo čak 50.000 ljudi željnih brzine. Na stazu su izašla i poznata imena poput Ervina Kremera iz Nemačke i Ditera Kvestera, austrijskog vozača koji je, u žaru borbe kolima prošao kroz bale sena koje postavljene kao zaštitna mera. Ipak, uspeo je da se brzo opasulji i vrati u trku.

Međutim, 13. krug trke se pokazao baš baksuznim za britanskog vozača Stivena Nila. Englez je u poslednju krivinu pre cilja ušao prebrzo, izgubio kontrolu nad svojim vozilom i proleteo kroz bale sena uletevši u publiku. Njegov "mini kuper" potkačio je mladu Danicu Fantovsku i lakše je povredio.

Ipak, trku za Veliku nagradu Beograda obeležio je Marsilo Pasoti, Italijan koji je svoj "fijat abart" nagonio i preko svih granica. Na opšte oduševljenje publike Pasoti je u krivine ulazio balansirajući vozilo na tri, pa čak i na dva točka. Mali "fijat" bio je upola slabiji od konkurencije, ali je Pasoti ipak uspeo da završi na petom mestu sa četiri kruga zaostatka za pobednikom Kvesterom.

Lauda, a vicešampion

Treći i poslednji Grand Prix Beograda održan je pred 40.000 ljudi iste godine kada je i čovek sleteo na mesec - 1969.

Za Veliku nagradu Beograda te godine takmičio se i, tada još nepoznati momak Niki Lauda u kategoriji formula-fau. Da se radi o vanserijskom talentu za volanom svima je bilo jasno već nakon trećeg kruga. Suvereno je vladao stazom vozeći poput vetra, ostavljajući za sobom konkurente.

Avaj, ponesen mladošću i neiskustvom, proklizao je na samom kraju i okrenuo vozlo u suprotnom pravcu. Ovo je iskoristio Gerald Pankl i pretekao ga, tako da je Lauda završio na drugom mestu.

Poslednja trka beogradskog Grand Prixa bila je prva koju je mogla da se uživo prati na TV ekranima. Iako je praćena samo jednom kamerom, a kompletnom utisku doprinosio je svojim glasom komentator Dragan Nikitović.

Trka iz ’69 ostaće zapamćena i po nesreći Austrijanca Hermana Tišlera. Nakon što je izleteo sa puta i udario u bale sena, automobil mu se prevrnuo gnječeći ga pod sobom.

U užasnutoj publici nastao je tajac. Srećom Tišler je prošao samo sa lomom ključne kosti.

Prekid zbog publike

Trke za Veliku nagradu Beograda, nakon tri sezone, prestale su da postoje. Glavni uzrok za to bila je – publika.

Naime, sve tri godine održavanja Grand Prixa, gledaoci su često istrčavali na stazu menjajući strane sa kojih posmatraju trku. Tako su, ne samo ugrožavali sebe izlazeći pred trkačke automobile, već i vozače, nanoseći blato na stazu. Čak je zabeleženo da je i jedan gospodin, koji se kretao pomoću štaka, izašao na stazu kako bi prešao na suprotnu stranu verujući da je odatle "bolji pogled".

Usled loše bezbednosti, nakon 1969. stavljena je tačka na trke za Veliku nagradu Beograda.