Postoji li Beograđanin koji nikada nije prošao pored Pionirskog parka? Nekada sastavni deo bašte Starog dvora, danas prijatan kutak zelenila dostupan svima, Pionirski park ima tu lošu sreću da je postao mesto pored koga svi prolaze, a retko posećuju sa namerom. Na kraju, ako ste se uželeli parka – Tašmajdan je na par koraka preko puta. Zašto biste se zaustavljali ovde? Šta to ima Pionirski park, čega nema na "Tašu"?

Odgovor leži u maloj, naizgled nasumičnoj gomili kamenja, danas obrasloj zelenilom. Na njoj se nalazi nekoliko mesinganih ploča sa likovima i imenima vojskovođa kojih se možda prisećamo sa časova istorije. Na oko ne deluje kao bilo šta posebno, ali prvi utisci varaju.

Kamen od koga je izgrađena ova skulptura potiče sa najvišeg vrha planine Nidže, Kajmakčalana, a sam spomenik predstavlja osmatračnicu iz Kajmakčalanske bitke. Bio je to trenutak kada je srpska vojska po prvi put posle albanske golgote i oporavka na Krfu izborila pravo da ponovo kroči na tlo svoje zemlje.


Foto: Youtube screenshot - Komandni položaj srpske vojske na Kajmakčalanu

Kajmakčalanska bitka

Kajmakčalanska bitka bila je tek jedna od mnogih koje su se odigrale na Solunskom frontu između oktobra 1915. i novembra 1918., ali je poznata kao pobeda koja je i pored masovnih gubitaka imala nesamerljiv značaj za moral srpske vojske i njen povratak posle katastrofalnih gubitaka i povlačenja celokupnih vojnih snaga i velikog dela stanovništva na Krf preko Albanije.

Srpska vojska, prethodno potučena i primorana na povlačenje udruženim snagama tri vojne sile – Austrougarske, Nemačke i Bugarske – vratila se odlučna da povrati svoje teritorije, ovoga puta uz pomoć i podršku Saveznika. Na Solunskom frontu uspostavljenom između albanske obale i reke Strume, srpskoj vojsci pridružile su se francuska i britanska vojska – dve sile koje su posle vekovnih međusobnih ratova udružile snage da bi zaustavile prodor Nemačke i Austrougarske – kao i jedna ruska brigada. I pored tolike podrške srpska vojska, obnovljena posle oporavka na Krfu, sačinjavala je preko trećine celokupnih snaga – čak 130,000 vojnika od ukupno 350,000.

Grafika: "Ratni album 1914–1918" - Proboj na Kajmakčalanu

Prodor na Kajmakčalanu bio je prvi protiv-napad pošto je Bugarska ofanziva konačno zaustavljena kod Gorničeva.  Preduzela ga je srpska vojska iako je prvobitni plan Savezničkih snaga bio da podele srpske snage i pripoje ih sopstvenim odredima i jedinicama. Međutim Srpska komanda bila je motivisana da što pre probije Solunski front i otpočne povratak svojih teritorija. Doneta je odluka da srpska vojska ostane ujedinjena i izvrši napad na zastrašujući Kajmakčalan – vrh za koji je bugarska vojska smatrala da je do te mere neosvojiv, da su ga krstili "Borisov grad", po svom poznatom narodnom junaku.

Prednost koju su solidno utvrđene Bugarske snage imale nad napadačima teško je adekvatno izraziti rečima. Počev od uzvišenog položaja na 2,524m nadmorske visine (najvećoj visini na kojoj je izveden bilo kakav vojni sukob u moderno doba), 1. bugarska armija i 3. bugarska divizija, pojačane snagama nemačke jedinice bile su utvrđene u tri odbrambene linije, ograđene bodljikavom žicom. Pored surovog terena i jake odbrane, napadačke snage su od samog početka sukoba bile zasipane uraganskom artiljerijskom vatrom sa okolnih vrhova Kočobelj i Siva stena.

Foto: Pavle Kaplanec - Spomenik Vojvodi Vuku na Topličinom vencu

I pored loših izgleda, tokom osamnaest dana koliko je trajala ova bitka u više nego surovim uslovima, srpska vojska u sastavu Drinske divizije i Dobrovoljačkog odreda koji je vodio čuveni Vojin Popović (Vojvoda Vuk) uporno su gurali napred, stepenik po stepenik, uprkos teškim gubicima. Po zapisima sa bojišta, na veče 16. septembra čitavu oblast obavila je gusta magla koja je vidljivost svela na minimum. Srpska vojska, koja je zbog artiljerijske vatre bila primorana da stane i utvrdi se na do tada osvojenoj liniji, iskoristila je ovu priliku da napreduje dalje u uslovima gde je bilo teško razaznati druga od neprijatelja. Po čuvenoj anegdoti, srpski vojnici poskidali su oštrice sa bajoneta i u magli se slepo hvatali za glave najbližih vojnika – ukoliko glava nije imala šlem, kojima su Saveznici opremili srpske snage – znali su da je u pitanju neprijatelj.

Već do jutra 17. septembra, srpska vojska potpuno je probila prvu liniju odbrane, što su Savezničke snage iskoristile da napadnu bugarske branioce sopstvenom artiljerijom, da bi u isto vreme neutralisali njihovu odbranu, a i razneli barikade od bodljikave žice. Navodno je sredinom dana 18. septembra srpska vojska bila u tolikom poletu od pobede koja se činila tako blizu, da su izvršili opšti juriš na preostale linije odbrane dok im je saveznička artiljerijska paljba još bila za leđima.

Do 30. septembra odbrana na Kajmakčalanu je potpuno potučena i put za dalje oslobađanje Srbije je otvoren. Uspeh na vrhu planine Nidže direktno je omogućio napredovanje dalje ofanzive, uključujući i ponovno osvajanje Bitolja i njegove okoline, koje se smatra prvim komadom srpske teritorije koji je povraćen posle okupacije.

Foto: Risto Šuković - Srpski oficir u osmatračnici u blizini vrha Kajmakčalana

Poneli pobedu nad sobom

Da li iz pobedničkog zanosa, da li iz sujeverja ili pak u želji da nekako kasnije odaju počast 4,643 srpskih vojnika koji su poginuli, nestali i ranjeni u toku ove bitke, preživeli su natovarili na volovska kola kamenje od kojih je bila sagrađena osmatračnica na Kajmakčalanu i poneli ih sa sobom. Uprkos činjenici da put pred njima nikako neće biti lak ni brz, preuzeli su ovaj dodatni teret, a rezultat njihovog truda može se danas videti u Pionirskom parku.

Kajmakčalanska osmatračnica rekonstruisana je tamo, na isturenom ćošku parka gde je vidljiva sa ulice i iz javnog prevoza, kada god zastane na semaforu velike raskrsnice kod Starog dvora.

Ukoliko želite da pogledate lica nekih od velikana zaslužnih za ovu veliku pobedu, prošetajte se koji dan ili zastanite kod spomenika, gde će Vas dočekati mesingane ploče sa njihovim likovima.