• KAKO DA TREĆA LICA ZAŠTITE SVOJA PRAVA U SUDSKOM POSTUPKU IZVRŠENJA KOJI SE SPROVODI PLENIDBOM POKRETNIH STVARI DUŽNIKA

U ovom tekstu ćemo kroz primere obraditi pojedine karakteristične aspekte sudskog izvršnog postupka naplate, i to putem plenidbe pokretnih stvari dužnika koji je fizičko lice. Tu se kao posebno delikatno otvara pitanje kako da se treća lica zaštite od povrede svojih prava u izvršnom postupku, odnosno od mogućnosti da njihova imovina postane predmet izvršenja samo zato što se ta imovina nalazi tamo gde izvršni dužnik (dalje u tekstu- dužnik) ima prijavljeno prebivalište.

Najpre valja podsetiti da odomaćen pravnički termin fizičko licepodrazumeva čoveka – pojedinca, odnosno građanina. Svaki takav pojedinac, to jest svaki građanin može zbog nekog svog duga postati subjekt izvršnog sudskog postupka u kojem će sud pokušati naplatu duga plenidbom i prodajom njegovih pokretnih stvari. Dugovi građana u današnje vreme i nisu retkost, a naročito su učestali dugovi prema bankama za nevraćene kredite ili prema komunalnim preduzećima za neplaćenu struju ili druge usluge. Poverioci su zato sve češće prinuđeni da se obraćaju sudu radi naplate svojih potraživanja. Normalno je da u takvim slučajevima dužnik svojom imovinom odgovara za dug, međutim problem nastaje kada pod udar sudskog izvršenja dođe pokretna imovina nekog trećeg lica.

 

I značenje pojma treće lice potrebno je razjasniti. U skladu sa odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju, treće lice nije ni poverilac niti dužnik, već neko (treće) lice koje u postupku izvršenja tvrdi da na predmetu izvršenja ima pravo koje sprečava izvršenje. To je najčešće pravo svojine na predmetu izvršenja, mada bi to moglo biti i neko drugo pravo (npr. pravo zakupa). Treće lice je, prema tome, pojedinac koji tvrdi da je on, a ne dužnik, vlasnik stvari koja je predmet izvršenja. To lice čak može, ali i ne mora biti u srodničkom odnosu sa dužnikom, mada je čest slučaj da se u takvoj poziciji nađu upravo lica bliska dužniku. Postavlja se dakle pitanje, kako recimo jedan stanodavac, roditelj ili supružnik dužnika da zaštite svoju imovinu od sudske plenidbe zbog dugova dužnika.

lustracije radi može nam poslužiti jedan karakterističan slučaj prakse naše Kancelarije iz kojeg se mogu izvući određena iskustva i pouke za sva lica koja se nađu u ulozi dužnika, poverioca i svakako trećeg lica. Naravno, iz razumljivih razloga zaštite poverljivosti nećemo pominjati podatke na osnovu kojih bi se mogao identifikovati bilo ko od aktera slučaja. Naime, u jednom izvršnom postupku u kojem je naša Kancelarija zastupala poverioca,  dužnik je bilo fizičko lice, a poverilac nije imao podatak o njegovom eventualnom zaposlenju ili o računima na kojima bi bilo novčanih sredstava podobnih za plenidbu. Punomoćniku nije preostalo ništa drugo osim da Sudu predloži popis,  procenu i plenidbu pokretnih stvari dužnika. Sud je, postupajući po ovom predlogu, posredstvom sudskog izvršitelja pristupio popisu i proceni na adresi prebivališta dužnika. Ispostavilo se da je adresa na kojoj dužnik ima prijavljeno prebivalište zapravo jedno seosko poljoprivredno domaćinstvo te je izvršitelj na licu mesta popisao uglavnom poljoprivredne mašine i priključne uređaje koje je tu zatekao. Prilikom popisa, u postupku se javilo i treće lice, odnosno vlasnik poljoprivrednog domaćinstva koji je izneo tvrdnju da popisane stvari zapravo pripadaju njemu, a ne dužniku. Kako je dolazak popisivača, razumljivo, bio  neprijatno iznenađenje za njega kao vlasnika i za ostale članove domaćinstva, stupio je u kontakt sa našom Kancelarijom tvrdeći da su popisane stvari njegove te da on nema nikakvu obavezu prema dugovima dužnika. Radi se, po njegovim rečima, o mlađoj i lakomislenoj ženskoj osobi koja je živela  relativno kratko vreme u njihovom poljoprivrednom domaćinstvu kao nevenčana supruga vlasnikovog sina. Zato nije ni imala učešća u sticanju dobara koja su sada predmet plenidbe radi namirenja njenog duga.

Treće lice je zatim podnelo prigovor Sudu na prednje okolnosti, ali bez dokaza, već samo predlažući sudu da radi utvrđivanja okolnosti slučaja budu saslušani svedoci. Sud je ubrzo odbacio takav prigovor uz obrazloženje da treće lice, odnosno vlasnik domaćinstva nije uz svoj prigovor dostavio sudu adekvatne dokaze, odnosno dokaze u pismenoj formi. Sud je naime ispravno zauzeo stanovište da dokazi moraju biti pisani jer u izvršnom postupku važi načelo pismenosti u postupanju pa Sud ne može usmeno saslušavati svedoke. Nakon ovakvog stava Suda treće lice, odnosno vlasnik poljoprivrednog domaćinstva, iskoristilo je zakonsku mogućnost i pokrenulo parnični postupak radi dokazivanja vlasništva na stvarima koje su predmet izvršenja. Ipak, suočen sa troškovima parnice i nezvesnošću ishoda, treće lice, na kraju je odlučio da mu se ipak više isplati da izmiri poveriočevo potraživanje i tako definitivno povrati svoje popisane stvari.

Postavlja se pitanje da li je vlasnik popisanih stvari mogao u ovom slučaju efektnije da zaštiti svoja prava u izvršnom postupku, odnosno šta inače treba da preduzmu treća lica kako bi izbegla povredu svojih prava u postupku izvršenja. Ovde treba napraviti razliku između nekih tipičnih situacija. Čest je naime slučaj u praksi da je dužnik u izvršnom postupku prijavljen na nekoj adresi kao podstanar pa čak i da se već odselio ali je i dalje prijavljen na toj adresi. Treće lice čija prava mogu biti ugrožena u ovom slučaju je stanodavac. Još češće se dešava da dužnik stanuje ili je samo prijavljen kod roditelja čija onda imovina može postati predmet izvršenja. Najčešći je ipak slučaj kada zajednička svojina supružnika (ili bivših supružnika) dođe pod udar izvršenja zbog duga jednog od supružnika, pa je drugi supružnik onda ono što zakon smatra trećim licem u postupku izvršenja.

Ljudi koji nemaju pravničko obrazovanje, često neosnovano smatraju da će u nekoj od navedenih situacija biti dovoljna sama njihova reč, odnosno tvrdnja da neka stvar ne pripada dužniku te da je zbog toga treba izuzeti iz izvršenja. Nažalost, ovo je uglavnom zabluda. Sudski izvršitelj naime, nema vremena ni mogućnosti, ali ni zakonsku obavezu, da prilikom izlaska na popis i procenu za svaku pojedinačnu stvar utvrđuje pravo svojine. Naprotiv, izvršitelj polazi od zakonske pretpostavke da sve stvari koje se nađu na adresi dužnika pripadaju samom dužniku. Svako ko tvrdi drugačije mora to i da dokaže. Imajući ovo u vidu, treće lice (stanodavac, roditelj, supružnik ili ma ko drugi) treba da reaguje adekvatno i na vreme. To u praksi znači da već prilikom pokušaja dostavljanja sudskog rešenja o izvršenju, treće lice (stanodavac, roditelj ili supružnik) treba da obavesti sudskog dostavljača ili poštara da je dužnik odseljen sa adrese. Takvo obaveštenje moglo bi eventualno da spreči kasnije izvršenje plenidbom na datoj adresi jer će i sud evidentirati napomenu dostavljača ili poštara da je dužnik odseljen.

Valjalo bi ovde istaći i to  da ukoliko neko dođe na ideju da pokuša da davanjem lažnog obaveštenja sudskom dostavljaču ili poštaru o tome da se dužnik odselio (iako zapravo živi na datoj adrsi) izbegne sudsko izvršenje, neće uspeti u ovoj nameri jer će sud svakako posredstvom policije pokušati da proveri adresu prebivališta ili boravišta dužnika. U ovu svrhu sud će po potrebi tražiti i da policija izvrši terensku proveru. Čest je ipak slučaj u praksi da se dužnik zaista odselio sa adrese iz svoje lične karte, ali da pritom nije ispoštovao zakonsku obavezu da nadležnom organu (policijskoj upravi) prijavi novu adresu. U ovakvom slučaju policija će konstatovati da je adresa tog lica – fiktivna. Ovo će tom licu kasnije stvoriti administrativne probleme, jer mu neće biti dozvoljeno da produži ličnu kartu ili izvadi pasoš, niti da registruje svoje vozilo dok ne reguliše adresu prebivališta. Što se tiče postupka izvršenja o kome smo govorili, sud u slučaju fiktivne (nepoznate) adrese dužnika dostavljanje može izvršiti isticanjem rešenja o izvršenju na oglasnu tablu suda ili može dužniku postaviti privremenog zastupnika u skladu sa članom 81. Zakona o parničnom postupku.

Treće lice, bilo da je stanodavac, roditelj ili supružnik dužnika koji se odselio sa adrese, osim obaveštenja sudskom dostavljaču ili poštaru da je dužnik odseljen sa te adrese, može, po našem mišljenju, preduzeti još jednu radnju kako bi predupredio mogućnost plenidbe svojih stvari zbog dugova dužnika. Bilo ko od ovih lica može naime odmah po saznanju da se protiv dužnika vodi izvršni sudski postupak, otići u nadležnu policijsku upravu i pokušati da odjavi odseljenog dužnika sa svoje adrese ili obavestiti u pismenoj formi policiju o činjenici da se lice (dužnik) odselilo. Potvrdu o obaveštenju policiji odnosno o odjavi, treće lice bi eventualno moglo kasnije upotrebiti pred sudom kao dokaz da dužnik više ne stanuje na datoj adresi.

Postavlja se ipak pitanje šta ako neko od zainteresovanih lica, to jest treće lice, ne dođe uopšte u priliku da dostavljaču ili poštaru predoči informaciju da je dužnik odseljen sa adrese? Dešava se naime da treća lica sticajem raznih okolnosti nemaju nikakvog saznanja o tome da je pokrenut postupak izvršenja sve dok se na vratima ne pojavi sudski izvršitelj koji je došao da popiše stvari. Ovo svakako neprijatno iznenađenje treba da bude signal zainteresovanom trećem licu da se odmah aktivno i ozbiljno postavi prema problemu kako bi zaštitio svoju imovinu. Kada se, naime, na vratima pojavi sudski izvršitelj, prva stvar koju treba preduzeti je sasvim logična – obavestiti izvršitelja da je dužnik odseljen i predočiti mu eventualno neki dokaz o tome. Ovo će uglavnom biti dovoljno ukoliko je očigledno da je dužnik bio samo podstanar na datoj adresi, a da tu više ne stanuje. Ukoliko je međutim treće lice kod koga je došao izvršitelj, sadašnji ili bivši supružnik ili roditelj dužnika, malo je verovatno da će izvršitelj odustati od popisa samo zato što supružnik ili roditelj tvrdi da se dužnik odselio. Ovo zbog toga što je to prilično čest način na koji bliska lica pokušavaju da zaštite dužnika od postupka izvršenja pa izvršitelji nisu skloni da tako lako daju veru tvrdnjama tih lica. Ovde se kao dokaz od značaja, izvršitelju može predočiti pomenuta potvrda o odjavi upućenoj policijskoj upravi, a naša je preporuka i to da u ovakvoj situaciji treće lice razmotri  angažovanje profesionalne pravne pomoći kako bi sa većom sigurnošću sprečilo povredu svojih imovinskih prava.

Šta dalje treba uraditi? Izvršitelj ipak može insistirati da sprovede popis, a prisutno treće lice ima mogućnost da popis ne dozvoli. Ukoliko pribegne nedozvoljavanju popisa, treće lice treba da očekuje da će se na sledećem popisu koji sud zakaže, pojaviti izvršitelj uz asistenciju policije, a po potrebi i sa bravarom kako bi bili sigurni da će moći da uđu u prostorije. Bilo da je treće lice dozvolio popis ili ne, sledeća stvar koju bi moralo da učini jeste da sudu uputi pisani prigovor kojim će tražiti da sud proglasi nedopuštenim izvršenje na stvari(ma) trećeg lica. Iz našeg primera smo videli da je neophodno da treće lice već u prilogu tog prigovora dostavi sudu sve raspoložive dokaze u pisanoj formi, kojima će učiniti verovatnim da stvari sa date adrese pripadaju njemu, a ne dužniku.

Prema tome, samo obaveštenje ili prigovor nisu dovoljni za  Sud. Potrebni su i dokazi, i to u pismenoj formi. Pismeni dokazi podrazumevaju račune ili slične dokaze o sticanju vlasništva na stvarima. Postavlja se, međutim, pitanje šta kada treće lice nema sačuvane takve račune (baš kao u primeru iz našeg teksta gde vlasnik poljoprivrednog domaćinstva za svoje više decenija stare poljoprivredne mašine nije posedovao dokumentaciju, pa je predložio sudu da saslušava svedoke)? Pošto smo kontatovali da sud u skladu sa zakonom, u postupku izvršenja razmatra samo pismene dokaze,  treće lice bi moglo da učini verovatnim svoje tvrdnje dostavljanjem uz svoj prigovor i overenih pisanih izjava dva svedoka koji tim izjavama obrazloženo potvrđuju da neke konkretne stvari pripadaju trećem licu, a ne dužniku. Ukoliko sud, odlučujući o prigovoru, nađe da je on osnovan, može proglasiti nedopuštenim izvršenje na stvari(ma) trećeg lica i time je treće lice postiglo cilj i sprečilo plenidbu svojih stvari.

Ako se pak poverilac protivi podnetom prigovoru  trećeg lica ili se uopšte o tome ne izjasni, onda sud može uputiti treće lice na pokretanje parničnog postupka u kojem će dokazivati vlasništvo na stvarima za koje tvrdi da mu pripadaju. Ukoliko bude prinuđeno da pokrene parnicu, trećem licu će svakako biti potrebna stručna pravna pomoć advokata sa kojim će biti u prilici da unapred proceni kakve su šanse za uspeh u sporu. Ovo je važno zbog toga što treća lica u ovakvoj poziciji, baš kao i u primeru iz naše prakse, često zaključe da im se više isplati, uzevši u obzir vreme koje treba da utroše, parnične troškove i vrednost stvari koje su u pitanju, da jednostavno isplate poverioca i tako zadrže svoje stvari. Isplatom duga, na treće lice prelazi svojstvo poverioca pa može  u novom (tzv. regresnom)postupku  preko suda pokušati da se naplati od dužnika čiji je dug isplatilo, ali to već je sasvim druga tema.

Za ovu priliku dovoljno je napomenuti da pravo regresa, odnosno pravo naplate od glavnog dužnika imaju i jemci(žiranti) koji su izmirili potraživanje umesto njega. Razlika u odnosu na ostale primere iz ovog teksta i u odnosu na shvatanje jemca kod običnih ljudi je u tome što zakon jemce ne tretira kao treća lica u postupku izvršenja,  već ih u zavisnosti od vrste pruženog jemstva (solidarnog ili supsidijarnog) uslovno rečeno izjednačava sa glavnim dužnikom, u smislu da će se izvršenje sprovesti bilo prema glavnom dužniku, bilo prema jemcu (solidarno jemstvo), odnosno da će sud prvo pokušati da sprovede izvršenje prema glavnom dužniku, pa tek onda prema jemcu (supsidijarno jemstvo).

Posebno bi svakako trebalo istaći specifičnu i po pravilu zamršenu situaciju kada predmet plenidbe zbog sopstvenog duga jednog supružnika postanu zajedničke stvari oba supružnika ili čak posebna imovina drugog supružnika. Zajedničke stvari supružnika čine njihovu zajedničku imovinukoju su stekli u toku trajanja zajednice života u braku ili vanbračnoj zajednici. Iako član 186. Porodičnog zakonapredviđa da za sopstvene obaveze(dugove) jednog supružnika odgovara on sam svojom posebnom imovinom ili svojim udelom u zajedničkoj imovini, u praksi se ova odredba teško sprovodi u život zbog toga što je upravo odlika zajedničke imovine supružnika to da njihovi udeli u toj imovini nisu definisani. To znači da do trenutka deobe imovine nije određeno koji udeo pripada jednom, a koji drugom supružniku osim što postoji samo zakonska pretpostavka da supružnicima pripada po polovina zajedničke imovine. Ni to, medjutim, nije od velikog značaja u sudskom postupku plenidbe, u kojem će izvršitelj pleniti svu imovinu koju zatekne na adresi stanovanja supružnika bez obzira na to što je dužnik samo jedan od supružnika.

Nešto je povoljnija situacija sa posebnom imovinom supružnika dužnika ukoliko on ima pismene dokaze o poreklu te imovine koje može priložiti sudu uz prigovor (trećeg lica) o kojem je već bilo reči. Zbog načina nastanka posebne imovine supružnika , a to je nasleđe, poklon i sticanje pre nastanka zajednice života,  veća je verovatnoća da supružnik kao treće lice poseduje pismene isprave kojima će moći pred sudom da učini verovatnim da ta imovina ne treba da bude predmet izvršenja. Na primer, ukoliko je supružnik neku imovinu stekao nasleđem, o tome će sigurno imati rešenje o nasleđivanju, a ako je stekao poklonom, verovatno je da bi mogao posedovati i ugovor o poklonu. Ovi dokazi bi po našem mišljenju bili relevantni uz prigovor kojim supružnik kao treće lice traži da sud proglasi nedopuštenim izvršenje na toj svojoj posebnoj imovini.

I iz prakse naše advokatske kancelarije i iz navedenog primera, zaključak se na neki način sam nameće: zakon nedovoljno detaljno definiše mehanizme za zaštitu imovine trećih lica u izvršnom postupku. Uzrok tome je težnja zakonodavca da se spreči opstrukcija efikasnosti izvršenja odnosno naplate potraživanja. I pored toga, treća lica, kao što smo videli, imaju načina da zaštite svoja imovinska prava od tuđih poverilaca ukoliko ne upadnu u zamku olakog pristupa ovom problemu. Dakle, ako tome pristupe dovoljno aktivno i ozbiljno, uključujući i stručnu pravnu pomoć, imaće načina da spreče povredu svojih prava.