Imao je čist obraz i darujuće srce. Dobar čovek koji je uspeo da dosegne zvezde, da vidi tamo gde samo mudrost doseže, da čitav svoj život posveti dobrobiti drugih.

Mihajlo Idvorski Pupin, naučnik, pedagog, akademik, nosilac Pulicerove nagrade, mason, poslovni čovek, jedan od najvećih dobrotvora. Srbiji i srpskom narodu poklonio je sve što je stekao, procenjuje se 2 milijarde današnjih dolara. I ne samo u novčanim donacijama. Lobirajući uspeo je da, na mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine, "sve srpske zemlje" budu ujedinjene u jednoj zemlji, u Jugoslaviji. Danas bulevar koji povezuje stari deo Beograda i mesto odakle je Novi Beograd počeo da se razvija u savremeni velegrad nosi njegovo ime. 

Sin paora koji se uzdigao do zvezda

Rođen je 9. oktobra 1854. godine u Idvoru, u Kovačici u Banatu. Roditelji, Konstantin i Olimpijada, obični paori, bili su ogromna podrška  u njegovom "osvajanju sveta". Majka mu je govorila da je znanje svetlost koje "osvetljava kroz život" i da ne sme ostati slep kod očiju: "Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na našim poselima, moraš imati još jedan par očiju - oči za čitanje i pisanje. U svetu ima mnogo čega o čemu ne možeš saznati ako ne umeš da čitaš i pišeš. Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnosti pun večne slave". I bi svetlost!

Porodica Pupin bila je mnogoljudna, pa je Mihajlo odrastao sa četiri brata i pet sestara. Osnovno obrazovanje stiče u Idvoru, a zatim završava Pančevačku gimnaziju.

Školovanje nastavlja u Pragu, ali nakon iznenadne očeve smrti, odlučuje se na put za Ameriku. Krajem marta 1874. godine zakoračio je na američko tlo sa pet centi u džepu, a sve ostalo je istorija. Kasnije je u znak sećanja na svoje poreklo imenu dodao i ime Idvorski. 

Foto: Wikipedia / Gmihail - Pupinova majka Olimpijada (levo)

Kako je počeo Pupinov "američki san"

Pupin je zapisao u autobiografiji: "Kada sam se iskrcao pre četrdeset i osam godina u Kasl Gardenu, imao sam u džepu svega pet centi. I da sam umesto pet centi doneo pet stotina dolara, moja sudbina u novoj, meni potpuno nepoznatoj zemlji, ne bi bila ništa drukčija. Mladi doseljenik, kao što sam tada bio ja i ne počinje ništa dok ne potroši sav novac koji je poneo sobom. Ja sam doneo pet centi i odmah sam ih potrošio na jedan komad pite od šljiva, što je u stvari bila nazovi pita. U njoj je bilo manje šljiva, a više koštica!  A da sam doneo i pet stotina dolara, trebalo bi mi samo malo više vremena da ih utrošim, verovatno na slične stvari, a borba za opstanak koja me je očekivala ostala bi ista. Za mladog doseljenika i nije nesreća da se ovde iskrca bez prebijene pare u džepu; za mladog čoveka uopšte nije nesreća biti bez novaca, ako se odlučio da sam sebi krči put samostalnom životu, pod uslovom da u sebi ima dovoljno snage da savlada sve teškoće sa kojima će se sukobiti."

Idvorski je prve godine u Americi provodio radeći i učeći. Čuvao je stoku, bio pomoćni ložač parnih kotlova, i sve vreme je učio engleski jezik. Upisuje večernju školu, gde se ističe kao dobar crtač mašina i matematičar. Uči grčki i latinski i na univerzitetu Kolumbija polaže prijemni sa odličnim uspehom. Da bi koliko toliko popravio svoj materijalni položaj, uz  novčane nagrade koje osvaja na univerzitetu, radi poljske poslove, daje privatne časove, bavi se rvanjem.

Po završetku Kolumbije, sa godišnjom stipendijom od 500 dolara, od 1883. godine, na Kembridžu, sledećih 6 godina proučava elektrotehniku i fiziku. Doktorira kod svetski poznatog teorijskog i eksperimentalnog fizičara Helmholca, i od 1889. do 1929. godine, punih 40 godina, radi kao profesor na Kolumbija Univerzitetu, gde osniva je laboratoriju koja i danas, pod njegovim imenom, radi. Pupin je studente stimulisao da tragaju za novim saznanjima dajući nagrade za najbolju ideju.

Bio je i predsednik Njujorške Akademije Nauka, i jedan je od osnivača američke svemirske agencije NASA.

Za autobiografsko delo "Od pašnjaka do učenjaka" dobio je Pulicerovu nagradu. Autobiografija je bilo obavezno štivo u američkim školama, prevedena na desetine jezika i dodeljivana u mnogim zemljama, najboljim učenicima kao priznanje i moralni obrazac koji treba slediti.

Pupinova "injekcija" informatičkom razvoju

Pupin je celog života učio i pokušavao da nađe odgovore na pitanja koje je sam sebi postavljao. Izučava električnu rezonansu i pronalazi električno strujno kolo sa podešavanjem u rezonancu, patent koji je našao primenu u radio vezama i koji prodaje kompaniji Markoni. I ako nije jednostavo od njegovih 34 patenta favorizovati bilo koji, naučni krugovi izdvajaju "Pupinovu teoriju" iz 1896. godine. Reč je o pronalasku kojim je rešio problem povećanja dometa prostiranja telefonskog signala bez šumova koji ometaju razgovore.

Na Kolumbiji radi sa svojim učenikom i asistentom, nosiocem Nobelove nagrade za fiziku, Edvinom Hauardom Armstrongom i 1915. godine postavlja osnove  emitovanja radio talasa pomoću elektronskih predajnika.

Patent induktivnih kalemova, za koji dobija zlatnu medalju Nacionalnog instituta za društvene nauke, donosi mu i slavu i bogatstvo. U njegovu čast nazvani su "Pupinovi kalemovi". Prava na ovaj izum kupuju telefonska kompanija Bel, Siemens & Halske iz Nemačke. Legendarni Miloš Crnjanski opisuje Mihajla Pupina kao "moćnog gospodara električnih izuma".

Nabrajati sve ono što je Pupin patentirao i tako ubrzao razvoj svetske elektronike, i uopšte privrede, odvelo bi nas u nedogled. Jer je on patentirao i talasni provodnik, radiofonski prijemnik, aperiodični pilotni provodnik, zvučni generator, višestruku antenu za prenošenje električnih talasa, aparat za selektivno pojačavanje, mašinu za namotavanje, bežično prenošenje električnih signala i sve ono što je bio povod da se jedan krater na Mesecu nazove njegovim imenom.

Medalja Mihajlo Pupin, velika američka nacionalna nagrada, ustanovljena je 1958. godine.

Foto: Kongresna bilbioteka, Vašingoton / Bain Collection - Mihajlo Pupin kao mladi profesor

Najveći srpski patriota u rasejanju

O Pupinu se skoro sve zna. Ovo "skoro" nekako obavezuje da se i dalje o Mihajlu Idvorskom Pupinu, kako se nazvao odajući i na taj način priznanje svojim korenima, traga po "skrivenim ćoškovima" njegove prošlosti. Mnogi tvrde da se od doba srednjovekovne srpske države i njenih kraljeva ktitora, nije "rodio" veći dobročinitelj od Pupina.

 Zna se za 800 njegovih darivanja, slučajeva kada je bio zadužbinar, darodavac ili mecena, čija se vrednost procenjuje na današnjih 2 milijarde dolara. U isto vreme, otkrivaju se i nova, pa se spisak Pupinovog darovanja dopunjava iz godine u godinu. 

Poslednje nagoveštava slanje ogromnih sredstava koje je pred smrt uputio za izgradnju hrama u Srbiji, ali sem svedočenja savremenika iz arhiva Univerziteta Kolumbija, za sada, drugih materijalnih dokaza nema. Elem, Idvorski je davao i darivao samo sa jednom idejom i ciljem: da pomogne otadžbini i Srbima ma gde se oni nalazili. I to politički, humanitarno, ekonomski i na svaki drugi način. A da je pomagao, pomagao je.

Srpska zastava na Beloj kući u Vašingtonu

U skorije vreme se često ističe presedan u američkoj istoriji, kada je predsednik Vudro Vilson 28. jula 1918. godine podigao srpsku zastavu na Beloj kući. Tu privilegiju su doživeli samo Srbi i srpski steg. Tom prilikom predsednik Vilson je održao i govor u kome odaje počast "plemenitom srpskom narodu", koji predstavlja najznačajniju zahvalnicu Sjedinjenih Američkih Država srpskom narodu ikada javno izrečena. 

Vilson je bio Pupinov lični prijatelj. Zahvaljujući predsedniku Vilsonu, na Pariskoj mirovnoj konferenciji, na kojoj se crtala nova "karta" sveta, sve srpske zemlje ušle su u sastav Jugoslavije.

 

Sledeće srede pročitajte nastavak priče o velikom čoveku i naučniku...

*Naslovna fotografija: Portrait of Michael Idvorsky Pupin (1858-1935), Physicist