Živeći svoj "američki san", Mihajlo Pupin je na vreme shvatio da je moć koncentrisana u politici, pa ga ubrzo svrstavaju među 200 najuglednijih građana Amerike. Komunikativan, briljantan naučnik i srpski patriota, ugled koristi lobirajući za Srbiju i Srbe. Družio se i radio sa najuticajnijim i najbogatijim ljudima tog vremena.

Kako je Rokfeler jeo džem od šljiva u srpskoj kolibi

Njegova humanitarni rad nije se završavao u salonima Njujorka i Vašingtona. Nadomak Norfloka u američkoj državi Virdžinija, omiljenom letovalištu američkih milijardera, gradi srpsku kolibu. I u toj kolibi je, po našim običajima, ićem i pićem koje je sa sobom nosilo "ukuse i arome" Srbije, bio domaćin mnogima. Ostala je priča da je svom prijatelju Džonu Rokfeleru u peći na drva pekao domaći hleb, koji je mazao džemom spremljenim po starom receptu njegove majke, koje je ovaj mlijarder u slast jeo.

Njegovo druženje sa milijarderima ide i dalje. Zahvaljujući Pupinovom nagovaranju i podršci dr Slavka Grujića, Endrju Karnegi preko svoje Zadužbine odlučuje da finansira izgradnju Univerzitetske biblioteke koja danas nosi ime "Svetozar Marković". Pupin je ovoj ustanovi pred kraj života poklonio biblioteku za koju je sam odabrao knjige, pa tako i one iz kojih je i sam učio. Na jednoj od njih, na margini, ostalo je zapisano "preći pet strana dnevno", kao svedočanstvo kako je Idvorski usvajao znanje.

Veliki rat i Pupin

U vreme Prvog svetskog rata, Pupin je u Americi bio lobista i najsnažnija karika srpske diplomatije. Osnovao je prvo značajno udruženje Srba u Americi "Slogu", iz koga je, pred Veliki rat, nastala američka "Srpska narodna odbrana". Organizovao je i poslao 6.000 dobrovaljaca na Solunski front i uputio 140 miliona dolara novčane pomoći. Svojim novcem garantovao je i isporuke hrane Srbiji, a bio je i na čelu Komiteta za pomoć žrtvama rata. Bio je neumoran u širenju "glasa" o srpskom narodu, tradiciji, običajima na predavanjima, kroz radio emisije, u štampi, kroz popularna dela koja je objavljivao. Sam je finansirao štampanje patriotske knjige o Velikom ratu Milana Toplice, namenivši prihod od prodaje "Društvu za pomaganje Srba begunaca i proteranih iz Austrougarske monarhije".

Pod njegovom organizacijom, "Kolo srpskih sestara" imalo je velike akcije prikupljanja pomoći za Crveni krst Srbije.

Pupin je jedan od osnivača "Srpskog društva za pomoć deci" koje je pronalazilo smeštaj za ratnu siročad, prikupljao lekove i odeću. Udovicama ostalim posle Prvog svetskog rata pomagao je šaljući novac za miraz za njihove ćerke, a novčanu pomoć za vreme njegovog života primilo je 20.000 učenika u Srbiji i rasejanju.

Foto: Kongresna biblioteka / Kolekcija Bejn - Mihajlo Pupin u laboratoriji 1916. godine

Veliko "srce" Idvorskog

Bio je veliki mecena umetnika koji su uvek kuburili sa novcem. Tako je ostalo zabeleženo da je u svoju umetničku kolekciju uvrstio dela Paje Jovanovića, Vlaha Bukovca, pomagao rad Jovana Cvijića i Vojislava Ilića Mlađeg.

Tokom života osnovao je više fondova i zadužbina.  U znak zahvalnosti majci Olimpijadi, koja ga je od detinjstva usmeravala ka učenju i napredovanju,  1914. godine osniva, pri SANU "Fond Pijade Aleksić Pupin". Ovaj fond bio je zadužen za školovanje učenika u Makedoniji i Staroj Srbiji, a stipendije su se dodeljivale o prazniku Svetog Save. "Ja sam uveren da danas ima veliki broj takvih srpskih matera u novooslobođenim krajevima, pa zato rado otkidam od mojih usta da njima malo olakšam teret školovanja njihovih sinova", govorio je Pupin. U to ime u Ohridu jedna ulica 1930. godine ponese naučnikovo ime.

Bio je i dobrotvor Srpskog privrednog društva "Privrednik", u okviru koga je formiran "Fonda Mihajla Pupina". Imovinu fondaje činio imetak koji je imao u Kraljevini Jugoslaviji, a bio je usmeren na školovanje i nagrađivanje učenika pitomaca "Privrednika". Nije zaboravljao ni rodni Idvor. Slao je donacije kako bi mesto dobilo čitaonicu, stipendirao je učenike, eliktrifikaciju i izgradnju vodovoda, pomagao je rad crkvene opštine.

Zahvaljujući izdašnoj donaciji od milion tadašnjih dinara, Narodno istorijsko umetnički muzeju u Beogradu, dobija Pupinov fond, čija su sredstva korišćena za kupovinu srpskih umetničkih dela i izdavanje publikacija "srpskih starina". Pomagao je Beogradski univerzitet, Akademiju nauka, Maticu srpsku i mnoge druge institucije i organizacije. Za potrebe manastira Žiča kupio je tada najsavremeniju štampariju i o sopstvenom trošku uputio je u Srbiju.

Pomagao je i Srpsku pravoslavnu crkvu, donirajući sredstva za izgradnju crkvi i manastira u Sjedinjenim Američkim državama, obnovu crkvenih objekata u domovini, pišući i pomažući izdavanje monografija o manastirima Kosova i Metohije. Ostalo je zabeleženo brižljivo negovano prijateljstvo između Mihajla Pupina i vladike Nikolaja Velimirovića. Pupin je srčanog Velimirovića nazivao "Svetim Savom savremenog vremena", dok je dirnut ovim rečima i zalaganjem velikog naučnika vladika jednom prilikom izjavio: "Profesor Pupin, ne samo da je veliki čovek, nego je to svestrano veliki, da ja ne znam koga bih mogao drugog s njim sravniti."

Foto: Wikipedia / Državni arhiv Makedonije - Prenos zvona u manastir Sv. Kliment kod Ohrida, dar Mihajla Pupina

Priznanja

Za sebe je govorio da je on "samo prost radnik koji po nekad štrpne od svog rada kako bi pomogao svojoj zemlji u najtežim trenucima". Nije voleo ni dozvoljavao da mu se odaju posebna priznanja za ono što je radio i činio za Srbiju i svet. Izuzetak je bilo znanje, jer je izuzetno cenio nauku kao najvišu vrednost.

Kada je dobio doktorat od Beogradskog univerziteta, jedan od ukupno 20 koliko ih je imao, zahvalio se emotivnim rečima, a gest je razumeo kao veliku počast otadžbine.

Testament

Već bogat čovek, Pupin je 1915. godine napisao svoj testament, ostajući dosledan svojoj posvećenosti, pomoć obrazovnim, kulturnim i nacionalnim ustanovama. Nakon njegove smrti, 1935. godine međutim poslednju očevu volju pred američkim sudom je pokušala da ospori njegova kćerka Varvara. Ubrzo posle njegove smrti, 1935. godine u 81. godini, ćerka prodaje njegovu zaostavštinu na aukciji.

Njujork tajms 1915. godine prenosi Pupinovu izjavu: "Bežični telefoni će se koristiti za razgovore na vrlo velikim rastojanjima u razumno bliskoj budućnosti".

Sećanje na velikog naučnika, rodoljuba, zadužbinara i iznad svega čoveka, danas je na bežičnoj mreži sačuvano i u "Virtuelnom muzeju Mihajla Pupina", nastalom svestranim zalaganjem Aleksandre Ninković Tašić. Na Guglu trenutno ima 347.000 informacija o Mihajlu Pupinu.