Šta bi Beograd bio da nije bilo zadužbinara? – pitanje je koje se samo nameće prilikom pogleda na najlepše beogradske zgrada sagrađene između dva svetska rata. Među njima ređaju se ona sa “ić” i bez “ić”, slikajući tako prikaz nekog prošlog vremena u kome je prestonica Srbija bila prava Meka za ljude u potrazi za boljom budućnosti, pripadnike raznih generacija, nacija i vera.

Među njima beše i Nikola D. Kiki, mladi Cincar koji je sreću pronašao u našem gradu i sve što je stekao ostavio trgovačkoj omladini.

Od šegrta do milionera

Nikola D. Kiki imao je ipak prednost. U Beogradu ga je dočekao stric i imenjak Nikola P. Kiki, koji je slovio za poštenog i radnog trgovca duvanom i solju. Mlađi Kiki, Nikola D, rođen je 1841. godine u Klisuri, tada Južnoj Srbiji a danas Severnoj Makedoniji. Sa samo šest godina ostaje bez oca, te sa majkom dolazi stricu u Beograd na školovanje i vaspitanje. Samo putovanje ostavilo je utisak na mališana koji je i decenijama kasnije pričao kako je  trajalo čak 15 dana tokom kojih su se truckali na kirdžijskim kolima. Put, tako reći, preko pola sveta. 

Pričalo se, a i danas to stoji, da su Cincari vazda bili spretni trgovci i zanatlije, te ne treba da čudi što je tim stopama krenuo i mlađi Kiki. Ipak, njegovo prvo zaposlenje bilo je kod bliskog rođaka Dume Janje. Umešnost sa ciframa i trgovinom ubrzo primećuje stric koji ga poziva kod sebe u radnju da mu vodi poslove. Zabeleženo je da je prvu samostalnu radnju otvorio 1863. godine uz stričevu pomoć od 12.000 groša ili protivvrednost 2.400 dinara tridesetih godina XX veka. O njegovom umeću govori dovoljno da je pedesetak godina kasnije njegova imovina iznosila 20 miliona dinara.

Za kratko vreme posle osamostaljenja stiče dovoljno novca da kupi kuću u tada prometnoj i uglednoj Siminoj ulici. U tom trenutku u njegov život stupa lepa, sposobna i podjednako imućna Evgenija Naumović. 

Foto: cincari.org - Evgenija i Nikola Kiki 

Bračni par Kiki, „crème de la crème“ Starog Beograda

Brak Evgenije i Nikole Kiki nije bio samo zajednica dve uspešne porodice, već i brak dve posvećene, skromne i humane duše. Po sklapanju braka grade novu porodičnu kuću u srcu Zereka, na današnjoj raskrsnici Kralja Petra i Gospodar Jevremove ulice. Tu se ranije nalazila radnja Evgenijinog oca, koju zamenjuje jedna od prvih kuća građenih u evropskom stilu u Beogradu. U prostranom dvorištu zasađene su i dve smokve koje su opstale do danas i zbog kojih poznati restoran danas smešten u ovoj kući nosi ime.

Skladni brak bio je blagosloven i potomstvom, dobijaju ćerku Sofiju i sina Petra. Nažalost, oboje još u detinjstvu odnosi zlokobna tuberkuloza.

Posle porodične tragedije Kiki se okreće poslu koji cveta. Rame uz rame sa njim radi i Evgenija, koja je u čaršiji bila poznata ne samo gospođa jednog od najuspešnijh beogradskih trgovaca, već i kao obrazovana, skromna, humana žena koja se odlikovala prefinjenim manirima i govorila dva strana jezika.

U radnji koja je na svom vrhuncu svog poslovanja imala više od trideset šegrta svesrdno se bave ne samo poslovima, već i staraju o dobrobiti svojih uposlenika. Vode računa o njihovom vaspitanju, školovanju, brinu o njima u bolesti i nevoljama, pomažu im da započnu svoje poslove. Umesto porodične sreće u sopstvenom domu, porodicu grade sa dečacima i mladićima koji su kao i oni dolazili iz raznih krajeva. 

Takođe, Nikola Kiki bio je aktivan na društvenoj i političkoj sceni Beograda kao jedan od odbornika Beogradske opštine. Bio je jedan o donatora za izgradnju prve Crkve svetog Aleksandra Nevskog u Beogradu. 

Foto: Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković" / "Vreme", 1937, screenshot

Zadužbina Kiki

Nikola D. Kiki umire pred sam kraj Prvog svetskog rata, ali time ne prestaje njegova briga o siromašnim i bolesnim kalfama, šegrtima i trgovcima. Svu svoju imovinu zaveštava Beogradskoj trgovačkoj omladini, pod uslovom da njegova supruga ima pravo vođenja poslova i uživanja do svoje smrti. Iako u teškim posleratnim uslovima, Evgenija uspeva da imanje uveća, a uz suprugovu imovinu prilaže i imovinu svojih roditelja od koje je izgrađena današnja Trgovačka škola. 

Fond Zadužbine Nikole i Evegenije Kiki procenjivao se na 20 miliona ondašnjih dinara i obuhvatao je pored porodične kuće i radnje u Kralja Petra  još brojna imanja i lokale u Beogradu. U njegovom vlasništvu bila i kafana "Ujedinjene" koja se nalazila na placu na kome su danas zgrade Etnografskog muzeja i Aero kluba. 

Od prodaje ovog placa i drugih sredstava formiran je fond za izgradnju bolnice za postradale i siromašne trgovce, beogradsku trgovačku omladinu i njihove porodice. Za lokaciju je izabran placu u Zvečanskoj 9. Izgradnja bolnice počela je 1937. godine, svečano otvaranje je usledilo je 12. maja 1940. godine, a puštena je u rad 15. juna iste godine. Bolnica je imala tri odeljenja: interno, hirurško i ginekološko i bila je opremljena najmodernijom opremom. Danas se u njenoj zgradi nalazi Klinika za opekotine, plastičnu i rekonstruktivnu hirurgiju Kliničkog centra Srbije. 

Pored bolnice, vidljivo ime Nikole i Evgenije Kiki nosi i palata u Knez Mihailovoj 50, na samom uglu sa Kralja Petra, odakle je i počela priča ovog humanog čoveka.