Malo je imena koja važe za legende Beograda u toj meri kao što je slučaj sa Đorđem Marjanovićem. Ova pevačka zvezda vrhunac popularnosti dostigla je šezdesetih godina prošlog veka, a na estradnom nebu suvereno je dominirao sve do osamdesetih.

Svojim pesmama okupio je oko sebe čitavu armiju ljubitelja zabavne muzike, čuvene "Đokiste" čije redove su popunjavali obožavaoci iz svih bivših republika SFRJ, ali i fanovi iz čitavog Sovjetskog saveza.

Inače, danas postoje dva muzeja posvećena Đorđu Marjanoviću. Jedan je smešten u rodnom mu Kučevu, dok se drugi nalazi u Moskvi. Onaj u Rusiji otvorio je Nikolaj Laren, čovek koji je Marjanovića pratio na svim koncertima koje je ikada održao u SSSR-u.

Kada pesma zameni pipete

Ponikao u Kučevu, Đorđe Marjanović se u Beogradu obreo na studijama farmacije. Ipak, sudbina mu je namenila da ljude, umesto tabletama i sirupima, leči pesmom.

Prvu audiciju imao je u Beogradskoj opereti, ali se ovaj pokušaj neslavno završio. Preokret se dogodio 1954. godine. Apsolvent Marjanović zadesio se na audiciji pevača zabavne muzike koju je priredilo Udruženje džezista Srbije i... prošao.

Na početku nastupao je tek na po kojoj igranci, ali nije gubio ni nadu, niti odlučnost da izgradi pevačku karijeru. Već na "prvu loptu" Đorđe Marjanović bio je večno zaljubljen u muziku. Nastupao je sa orkestrima "Dinamo" i "Kombo" koji su svirali na Guberevcu, Malom Kalemegdanu, u "Božidaru Adžiji" i studentskim menzama.

Iako na samom kraju studija, Đorđe sve svoje snage usmerava ka nastupima. Naravno, na početku karijere nije se mogao pohvaliti visokim honorarima, pa se izdržavao radeći najrazličitije poslove. Raznosio je mleko, bio amalin na železničkoj stanici, prenosio u "Prosveti" stare knjige za reciklažu...

Stabilniji posao pronašao je u Radio Beogradu gde se zaposlio kao inkasant. Dan mu je započinjao rano. Obilazio je po pedesetak stanova, zatim odlazio na fakultet, da bi uveče išao na nastupe.

Ali, sav trud se isplatio. Te 1958. godine. Naime, tada Đorđe snima "Zvižduk u osam", svoju prvu pesmu. Par meseci kasnije, u Nišu, Duško Radančević, prvi čovek jednog malog pratećeg orkestra, pozvao ga je da nastupi u pauzi između nastupa. Marjanović je oduševio publiku izvodeći "Zvižduk u osam", "Plavo u plavom", "Stidljivu serenadu" i kaubojsku pesmu iz jednog filma. Sve četiri pesme je izveo na bis, jer publika nije želela da mu dozvoli odlazak sa bine, a potom je počeo da se prenosi dobar glas o ovom pevaču. "Zvižduk" je potom emitovan na televiziji i zvezda je bila rođena.

 

Prvi muzički šoumen 

Za razliku od tadašnjih jugoslovenskih izvođača koji su stajali na pozornici i izvodili svoje numere, Đorđe Marjanović je prvi počeo da primenjuje scensku kretnju u svojim nastupima. U stilu Elvisa Prislija, bacao se na kolena, prevrtao na podu, a znao je i da pokaže publici svoje suze ili joj baci sako.

"Đokisti" su bili rođeni. Prvu ploču izdao je 1959. godine i prodao u 11.000 primeraka. Iako danas ova cifra ne izgleda impresivno, znajte da je u čitavoj SFRJ postojalo manje od 20.000 gramofona.

Naredne godine u Opatiji na festivalu osvaja tri nagrade sa numerama "Pesma raznosača mleka" i "Prodavac novina", a 1961. dogodiće se nešto, do tada neviđeno kod nas.

Na takmičenju "Zlatni mikrofon" u beogradskom Domu sindikata, ne osvaja niti jednu nagradu. Nezadovoljna ovakvim plasmanom publika, koja je verovala da je Đorđe pokraden, na Trgu Nikole Pašića pravi demonstracije. Neredi su uzeli maha i policija je morala da reaguje. Ko zna kako bi se sve završilo da se Đorđe Marjanović nije popeo na jedan automobil i počeo da peva svojim fanovima i tako smirio situaciju.

Bio je to mini koncert koji se godinama prepričavao.

Đorđe Marjanović - Baćuška

Neverovatnu popularnost Đorđe Marjanović prelio je i van granica ondašnje države. U Rusiju odlazi 1963. godine i na prečac osvaja srca Baćuška. Svaki koncert bio je krcat, a publika je uzvikivala njegovo ime tražeći bis. Samo u Moskvi je, tokom 10 dana, pevao u sali sa 25.000 sedišta tri puta dnevno, a za to vreme videlo ga je 750.000 Rusa.

Rusima je Đole, pored svojih, pevao i pesme Bitlsa, Boba Dilana i francuske šansone. Izgledalo je kao da je spojio istok i zapad na najbolji mogući način.

Zahvaljujući svojoj energiji i sposobnosti da ostvari kontakt sa publikom, Marjanović na prečac postaje najpopularniji pevač u Rusiji. O njemu je u Rusiji čak snimljen i dokumentarni film posvećen razvoju ruske muzike.

Nastupajući u Rusiji Đorđe Marjanović se upisao u istoriju i kao jedini pevač koji je održao koncert šaputajući.

Grlo me izdalo samo jednom u karijeri, 1967. godine. Nisam otkazao koncert u Lenjingradu. Izašao sam na scenu i šaputao svoje pesme. Bio je to divan recital u kome je učestvovala cela publika, ispričao je Marjanović svojevremeno.

Šok na sceni

U nastavku karijere Đorđe Marjanović je išao samo uzlaznom putanjom. Bio je učesnik gotovo svih festivala zabavne muzike u Jugoslaviji, pojavio se u nekoliko filmova, a za svoje fanove je uvek imao osmeh i toplu reč.

Kada je 14. aprila 1990. doživeo moždani udar na koncertu u Melburnu, gde je nastupao kao gost Lepe Brene, svi Đokisti su bili u šoku. Sve se dogodilo dok je na sceni izvodio numeru "Mene nema ko da žali".

Sa strepnjom su očekivane vesti o Marjanovićevom zdravstvenom stanju. Neko vreme nije mogao da govori, ali je svojom upornošću uspeo da se oporavi. Čak je, na oduševljenje svojih fanova, priredio i nekoliko koncerata na kojima je izvodio stare hitove, ali na plejbek.

Od publike se oprostio 31. maja 2004. velikim koncertom u Sava centru, ali je pet godina kasnije nastupio sa grupom Bjuti kvins i Ognjenom Amidžićem na Beoviziji.

Tako je Đorđe Marjanović ušao u legendu Beograda, grada u koji je duboko utisnuo svoje stihove:

"On ima čudesnu moć,
da svetlom ispuni noć,
belinom osmeha svog
razgoni tugu.

On ljubav svakome da
i vrata otvara sva
k‘o stari, voljeni drug
uvek je on...

Za tebe k’o da
stoji vreme
ti živiš srcem
uvek mlad, mlad..."