U prvom delu o Marini Abramović mogli ste se upoznati sa njenim počecima u umetnosti i u performansu. Nastavljamo dalje sa njenim fascinantnim životom, teškim, punim trnja kroz koje je Marina stigla do samih zvezda.

Prvi performansi

Na izložbi koja je organizovana u Studentskom kulturnom centru, Marina Avramović učestvovala je sa jednim malim umetničkim delom. Na drvetu ispred galerije postavila je veliki zvučnik iz kojeg su se mogli čuti snimci ptičjeg poja, odajući utisak da se prisutni nalaze u tropskoj šumi, a ne u Beogradu. Unutar galerije postavila je tri kartonske kutije u kojima je stavila zvučnike iz kojih su se mogli čuti drugi zvuci iz prirode – vetar, blejanje ovaca itd.

Tokom iste izložbe, spontano se desilo nešto što će dalje obeležiti njen rad, a samim time i sudbinu – Marina je postala performersko delo. Naime, Eri Milivojeviću, jednom od najtalentovanijih članova grupe 70, na pamet je pala čudna ideja. Ogledalo koje je izložio i koje je bilo oblepljeno providnim selotejpom postalo je nadahnuće celog performansa. Kada je Marina, izmorena celodnevnom izložbom, legla na neki sto koji se nalazio u galeriji kako bi se odmorila, Era je došao na ideju da je oblepi selotejpom. Celo telo, izuzev glave, bilo joj je prekriveno providnom trakom. Niko nije ostao ravnodušan na ovo delo.

Posle ovoga, još jedno od njenih prvih performansa takođe je bilo izvedeno u čekaonici SKC-a. Nasnimljena traka najave letova za Njujork, Honolulu, Tokio, Bangkok i Hong Kong pozivala je putnike na ukrcavanje. Svi koji su sedeli u holu, hteli to ili ne, i ma šta da su u tom trenutku radili – pili kafu, čitali novine ili čekali nekoga, postali su putnici ovih zamišljenih letova.

Evropska karijera počinje u Edinburgu

Godine 1973. cela grupa 70  (izuzev Ere Milivojevića) otišla je u Edinburg gde je Marina pripremala svoj prvi ozbiljni performans – Ritam 10. Ovaj rad je, prema autorkinim rečima, bio „potpuno lud“. Performans se sastojao od „igre“ noževima koje je zabadala između prstiju sve brže i brže.

Na pod fiskulturne sale Melvil koledža Marina je rasprostrla veliki beli papir. Na njemu je rasporedila 10 noževa različite veličine i dva kasetofona. Kleknula je i pustila kasetu da se snima. Zabadala je nož između prstiju leve ruke što je brže mogla. Kad god bi promašila i ubola se, zaječala bi. Kasetofon bi to snimio. Promenila bi nož i nastavila. Uskoro je papir bio uflekan krvlju, a ona je imala osećaj kao da se u potpunosti sjedinila sa publikom, kao da su postali jedan organizam. Tu i u tom trenutku.

„Kad čovek zakorači u prostor performansa, ponaša se iz višeg selfa, to više niste vi i toga ste svesni. To je nešto drugo“.

Ritam 0

Ovo je jedan od radova koji je Marinu Abramović stavio na međunarodnu performans scenu. Takođe, jedan je od vrlo značajnih radova koji je pružio uvid u psihologiju ljudi kojima je data sloboda da ljudski subjekt pretvore u objekat i da se prema njemu, kao bezličnom objektu, ponašaju potpuno bezosećajno i destruktivno. Ovaj performans bio je postavljen je u galeriji u Italiji.

Performans je imao i svoje uputstvo za učesnike.

Uputstvo:

Na stolu se nalaze 72 predmeta koje osoba može koristiti na meni na koji god način da želi.

Performans:

Ja sam objekat.

Tokom ovog perioda ja preuzimam punu odgovornost.

Trajanje: 6 sati (20h – 02h)

„Ako neko poželi da stavi metak u pištolj i upotrebi ga, spremna sam na posledice. Rekla sam sebi OK, hajde da vidimo šta će da se desi.“ 

Prva tri sata performansa nije se desilo gotovo ništa. Publika je bila poprilično stidljiva. Umetnica je stajala gledajući u daljinu. Povremeno neko bi joj dao ružu, prebacio peškir ili šal preko ramena ili je poljubio. Onda polako, pa sve brže, stvari su počele da se odvijaju. Žene su počele da govore muškarcima šta da rade Marini. Posle tri sata jedan muškarac isekao je njenu majicu i skinuo je. Ljudi su počeli da je postavljaju u različite položaje, poput lutke. Pisali su po njoj. Podigli je na sto. Zabadali čiode u nju. Ništa od toga je nije uplašilo. Izuzev niskog čoveka koji je stajao blizu nje i teško disao. Njega se uplašila. U jednom trenutku stavio je metak u pištolj koji je položio na njen dlan. Podigao joj je ruku do vrata i dodirnuo obarač. Tada su se ljudi uskomešali i neko ga je zgrabio i izbacio napolje. Performans se nastavio i ljudi su bili kao u transu. Tačno u dva ujutro, kustos je rekao da je performans završen. Marina Abramović stajala je polugola, krvava, mokre kose. U tom trenutku dogodilo se nešto neverovatno. Ljudi su je se uplašili.  Bežali su od nje kad se pomerila i počela da hoda po galeriji.

Ovo je bio tek početak u dugom nizu radova u kojima je Marina Abramović pomerala fizičke i psihološke granice.