Kada je Radomirka Matić tog septembra na svet donela devojčicu, umalo je to bio najradosniji trenutak u njenom životu. Nije ga se rado sećala, a još manje o njemu govorila kao o najradosnijem. Sreću su joj te večeri pomutili strah, neizvesnost i borba za goli život. Umesto u porodilištu, malena Slobodanka je svet ugledala u Banjičkom logoru.

Njena majka se našla među stotinama zatočenih koje su nemački okupatori nameravali da pošalju u smrt. U Banjicu je prebačena iz kruševačkog zatvora, gde ju je poslala optužba da je pomagala narodnooslobodilački pokret. Razdvojena od supruga Jovana koji se u to vreme pridružio Rasinskom partizanskom odredu, Radomirka se našla suočena sa brutalnošću okupatora.

Nimalo je nisu štedeli, tražeći od nje da otkrije sve što je znala o naumima partizana. Tome je trebalo da posluži i jako svetlo uprto u Radomirkine oči, dok su je ispitivači primoravali da netremice gleda u njega. Malena Slobodanka je već bila na putu, a košmar se nastavio Radomirkinim dolaskom u Banjicu.

Kada smrt zapreti, a život odnese pobedu

Beograd je s jeseni 1944. već ulazio u četvrtu godinu pod nemačkom ofanzivom. Otkako su u Banjicu sredinom 1941. počeli da pristižu prvi zatočenici, prozivke za streljanje su bile svakodnevne. Ponekad su umele da potraju satima, a muškarci i žene, spremajući se na put bez povratka, smenjivali su se kao na traci.

Sve se pritom dešavalo pod budnim okom upravnika Svetozara Vujkovića, inače nekadašnjeg šefa IV antikomunističkog odseka beogradske policije. Veče 11. septembra 1944. godine je slutilo da bude jedno od „uobičajenih“. To i dalje nije značilo da je prozvanih bilo manje, jer je žrtava bilo mnogo i tokom Radomirkinog zatočeništva. I na njoj i na ostalim logorašicama zarobljeništvo je ostavilo traga. Iznurene i izgladnele, svaki dan su dočekivale sa neizvesnošću i strepnjom.

Radomirki je, pak, po dolasku pripao smeštaj u sobi 38. A ona je, po sećanju preživelih, bila drugačija od ostalih soba. Svoje poslednje trenutke su u njoj brojale neke od najhrabrijih žena, a zbog toga je, između ostalog, te večeri ponela i tragičan epitet „soba smrti“.

Omraženi upravnik Vujović i njegovi pomagači ostali su iznenađeni kada je, iako na izmaku snaga, na njih nasrnula grupa zatočenica. Hodnikom su odjeknuli pucnji, a četiri žene ostale su na mestu mrtve. Upravnikovi ljudi su bez dvoumljenja potegli puške i pištolje, ostavljajući za sobom tragove krvi na zidovima i podu.

Zatočenice su pamtile i da su se krvave mrlje videle još danima nakon strašne noći. Za Radomirku Matić, ova noć je donela i (umalo) najradosniji trenutak u njenom životu.


Nastavak:

Potresna sudbina Slobodanke Matić (2): Prvi dani života provedeni iza logorskih zidova