Za buntovnika kakav je bio Stanislav Vinaver – a bunio se većinom protiv pravila koja su ga ometatala da se bavi rečima na sebi svojstven način – Drugi svetski rat je pokazao da je mnogo teže bilo zaobići ograničenja drugačijeg tipa. Do tad mu je polazilo za rukom da izbori sopsvena pravila: bilo da su to prevodi dela kakvi se ranije nisu mogli čitati, ili kada je mu je fizičko rešavanje poslovnih sporova donosilo dodatni novinarski angažman.

Na sve to, višegodišnje peripetije koje su uzdrmavale njegovo nameštenje u državnoj službi takođe su dobile srećan epilog: okončane su 1937. godine ordenom Legije časti. Koju godinu kasnije, rat je po drugi put zapretio da razori Srbiju. Vinaver je sebi ostavio samo jedan izbor: da se pridruži, kao i tridesetak godina ranije, braniocima od okupatora.

U Aprilskom ratu se zatekao kao rezervni kapetan I klase, ali ga je ubrzo zateklo zarobljeništvo. Ostatak rata Vinaver je ponovo proveo u Evropi – ovoga puta ne kao strani dopisnik, već kao zatvorenik nemačkog logora Osnabrik.

Poezija, satira i korak ispred moderne

Poslednja decenija života, od 1945. do 1955. godine, pretežno je vezivala Stanislava Vinavera za Beograd. Od raznolikih puteva kojima je do tada prošao, na kraju je prelomio i odlučio se za jedan.

Ostao je veran književnosti i prevodilaštvu, a i u to vreme je prevodio sa 6 jezika: engleskog, francuskog, nemačkog, ruskog, poljskog i češkog. Njegovi prevodi su i tada sami za sebe mogli da se čitaju kao književna dela, zbog čega Vinaver i danas slovi za prevodioca specifičnog kova. Slično se odnosio i prema pisanju na maternjem jeziku. Večito zazirući od jezičkih „zakona“, uvek je nalazio način da učini po svom.

Ponekad je to činio humorom i satirom, a najviše time što je od početka odskakao od, u njegovo vreme, aktuelnih struja u književnosti. Imao je dvadesetak godina kada je u Parizu napisao stihove za pesmu „Mjeća“, i te 1911. nagovestio da će u književnoj umetnosti otići još korak dalje od moderne. U pisanju je ostao veran poeziji, a svojim stihovima dodavao kašičicu satire i humora – inače, svojih zaštitnih znakova. Uz još prstohvat subverzivnih stihova, Vinaver je među prvima zagazio u modernu i ekspresionizam.

Parodija mu i nije bila strana, jer se sa njom sretao još u prevodima „Doživljaja Toma Sojera“ i „Alise u zemlji čuda“. Međutim, u svojim esejima i „Manifestu ekspresionističke škole“, Vinaver se kategorično usprotivio tradicionalističkom maniru u književnosti.

Antitradicionalista naoružan humorom

Kao jednog od začetnika ekspresionizma, Vinavera su posebno žuljale neke od dotadašnjih poetskih matrica. Patriotski izraz ili narodni deseterac, sa kojima su se uveliko saživeli književnici po ugledu na Jovana Skerlića i Bogdana Popovića, za Stanislava Vinavera su bili prevaziđeni. Nije mogao deseterac, kako je Vinaver smatrao, nikako biti podesan da bi savremen čovek njime mogao da izrazi svoja stremljenja i dileme.

Tako je pesnicima svog vremena zadao zadatak da osluškuju i kako se sam jezik menja, umesto da ih u izrazu ograničavaju norme koje su postale obesmišljene. A da bi i reči mogle to da isprate, valjalo je kršiti pravila.

Vinaver se u te svrhe „igrao“ i svojim specifičnim humorom. Izbegavao je da piše stihove u kojima bi se pronalazilo suvislo značenje, smatrajući da je to za poeziju ravno „smrtnoj opasnosti“. Njegova pravila su za razliku od toga bila kudikamo proizvoljnija: da pesma samim svojim zvukom iskaže ono što je pesnik hteo da poruči.

Za to vreme, i dalje se odupirao tradiciji koje su se njegovi savremenici teško odricali. Bio je mišljenja da „srpska narodna pesma crpe svoju lepotu iz improvizacije“. Tako je zabeležio i u jednom od svojih eseja, uveren da „može se uvek i sve – reći i drukčije“.

Beskrajne igre rečima

Dok je buntovnik protiv (stihovnog) sistema čvrsto branio svoje stavove, za tako nešto od strane drugih neretko nije bilo sluha. Tako se i Stanislavu Vinaveru smešio epitet neshvaćenog književnika. Kao što obično biva (a tako je i sam pesnik predvideo), to mu se mahom počelo priznavati kada više nije bio među živima.

Za života je ipak istrajavao u specifičnom načinu na koji je doživljavao pisanu reč. U njoj je primećivao pregršt mogućnosti – između ostalog i „žubor, ubrzanje, usporenja, tok, šum, tempo, ubedljivost, talasanje, dinamiku“ – čega se dotakao i u eseju „Jezičke mogućnosti“. Od svega što je još kao mladić počeo izučavati (poput fizike, filozofije, matematike ili muzike), najviše ga je zaokupljala šarolikost reči.

Tako je činio i kada bi se dohvatio satire i parodije, u kojima je takođe dosegao majstorstvo. Grotesku je umeo da zapakuje u prefinjenost, a parodiju da začini maštovitim zaokretima.

To se posebno uočavalo u Vinaverovim „Pantologijama novije srpske pelengirike“, izdatim još 1920. i proširivanim 1922. i 1938. godine. Ovde je svoj uzor tražio u delu Bogdana Popovića („Antologija novije srpske lirike“), ali je u svom maniru sačinio parodiju na dela najvećih srpskih pesnika i pisaca.

Poslednja bitka neshvaćenog književnika

Još u vreme kada se tek latio pisanja, parodija je Stanislavu Vinaveru naročito išla od pera. „Pantologije“ su bile jedinstvene i po tome što je u njima spretno „pozajmio“ teme i stilove poznatih književnika. Nije pritom izbegavao da to čini sa piscima koje je i sam veoma poštovao. Jedan od njih bio je Laza Kostić, čijem liku i delu je posvećena poslednja Vinaverova knjiga.

„Zanosi i prkosi Laze Kostića“, izdati 1963. godine, zahtevali su od njega i potpunu posvećenost. U ovu knjigu stalo je gotovo 600 stranica eseja o Kostiću, a Vinaver se u njima dotakao ne samo njegovog lika i dela, nego i trenutka u istoriji u kom je Laza Kostić stvarao. Vinaver je tome dodao i zabeleške o Kostićevim savremenicima, proširujući ih zatim i zapisima o tome na koji način je moguće izražavati se rečima.

Naposletku je knjiga izrasla i u Vinaverovo analiziranje problematike stiha, tekovina srpske kulture, književnosti i mitologije. Osim uopštenih reči o savremenoj poeziji, od „Zanosa i prkosa“ je postala i kruna njegovih kritika na račun osrednjosti – naročito u kulturi. Ipak, najveći okršaj čekao ga je sa izdavačima: sve do Vinaverove smrti, njegova poslednja knjiga je ostala neobjavljena.

Obistinilo se pritom i sve što je sam o sebi predvideo: da će od svojih savremenika ostati neshvaćen. Nije se u to vreme blagonaklono gledalo na kritičare koji su u Vinaverovm maniru, pomalo proročki i bez dlake na jeziku, toliko odvažno delili svoje stavove i uvide.

Uprkos tome, Stanislava Vinavera su ispratili i neki od cenjenih srpskih književnika. Preminuo je avgusta 1955. godine u Niškoj Banji, a njegova sahrana na beograskom Novom groblju okupila je imena poput Ive Andrića, Milana Bogdanovića i Veljka Petrovića. Odužio mu se i njegov rodni grad Šabac, u kome jedan trg nosi njegovo ime.