Pobune poput one u tramvajima, umele su u tim sitnim satima da se rasplamsaju i za kafanskim stolovima. Negodovali su tada gosti kojima nije bilo pravo što su se vrata kafana zatvarala pre ponoći. Za one koji nisu bili radi da se sami isprate kućama, nisu uvek vredele ni opomene konobara.

Veseljaci u nemilosti kućnog saveta i poslednji beogradski boemi

Konobari su, pak, imali nalog „odozgo“ – ali ne od vlasnika kafana, već od kućnih saveta. U ovom slučaju su se bunili neispavani stanari, pokušavajući da stanu na kraj bučnim kafandžijama.

„Ne mogu ljudi da spavaju, smeta im galama“, obrazlagali su konobari, već uveliko spremni da zabrave kafanu. No, nisu ni gosti uvek odlazili ćutke. Galama se to veče umalo prelila na ulicu, sve dok nije naišao i dežurni milicajac. Uto bi već i najbučniji zaćutali: dospeju li do sudije za prekršaje, za kaznu im se smešila „hiljadarka“. Tako bi i tišina potrajala bar dok se milicioner ne izgubi iz vidokruga. A ako nije te večeri zaradio prekršajni sudija, onda su za koju stotku mogli da „otežaju“ prestonički boemi.

Jedan od njih, koga je odavala velika, razbarušena brada, obreo se u „Taboru“ na Kalenića pijaci. Na njegovom stolu šarenele su se minijaturne uljane slike, a na njima – cveće i cvetne livade. Spram nacvrcanih gostiju koje je iz kafane najurio kućni savet, boemu razbarušene brade nije bilo do galame.

Živeo je u jednoj skromnoj sobici u potkrovlju. A slikanje je u mladosti učio u Minhenu i prijatelje nalazio među pariskim slikarima. Sada se, zauzevši tezgu za stolom u mehani, „provodio“ prodajući svoja mala umetnička dela.

Ipak, nije bio i jedini koji se latio rada u noćnoj smeni. Nedaleko od Vračara i iza Čuburskog parka, dežurala je još jedna „specijalna beogradska figura“.

Crnac, Šarlo i stražari sa Kalenića pijace

Crnac se te večeri „parkirao“ ispred „Kikevca“ na Čuburi, a u njegovom asortimanu našlo bi se najraznovrsnijih brošura, razglednica i kalendara koje je, doduše, odavno pregazilo vreme. U ovom biznisu je već bio desetogodišnji veteran, i to sa strogo utanačenim cenovnikom – cenkanje kod Crnca nije dolazilo u obzir.

Po gradu je ordinirao i danju i noću, uzduž i popreko. Nijedna smena mu ne bi prošla a da nije obišao gotovo sve beogradske krčme i kafane. Crnac je, poput boema sa Kalenića pijace, bio među čuvenijim noćnim pticama, ali se činilo da je svaki kutak grada imao svoje „specijalne figure“.

Uzduž i popreko je po Beogradu tabanao i Šarlo. Starijeg gospodina sa štapom i žirado šeširom odavali su besprekorno odelo i bela kragna, a na ulice bi izlazio čim se zasijaju svetla velegrada.

Šarlo je zapravo bio glumac, a pre izmaka ’50-ih je u jednom filmu pazario ulogu statiste. Potom je „audicije“ preselio pod beogradsko noćno nebo.

Zapitkivao bi tako prolaznike, iz večeri u veče, hoće li biti neke uloge za njega. Ponekad bi mu uzvratili obećanjem, ponekad – tišinom. Poznavali su ga svi, kao što nije bilo Beograđanina koga i on nije poznavao. Noć mu je bila draža od dana, pa je glavnim gradom šetao isključivo kada padne mrak. Za Šarla su audicije počinjale dolaskom sumraka, što se nije moglo reći za grupu „stražara“ sa Kalenića pijace.

Kupce su, doduše, već odavno bili ispratili. To ipak nije značilo da je i za njih radni dan bio svršen – ostajali bi među hrpama lubenica i paradajza, ali ne zbog toga što su im pijačne tezge bile draže od toplih kreveta.

Dok je boem razbarušene brade sedeo među svojim minijaturnim umetninama, „stražari“ su nedaleko odatle već odlazili na počinak. Zagrlivši vreću patlidžana, jedna žena je, umesto snom pravednika, spavala poput komarca. Spavača je doslovno bilo na celoj Kalenića pijaci: ispod tezgi i na kolima, ili na prostirkama po trotoaru.

Ovako su se dovijali kako bi sačuvali svoje voćke od lopova, koji su običavali da tokom noći „ordiniraju“ po gradskim pijacama. Stražarili bi do zore, a po buđenju su dočekivali i prve kupce. Za njih se noćni provod i nije mogao nazvati provodom, kao što ni glavni grad nije odjekivao samo pesmom i smehom – za pojedine Beograđane, besane noći su išle u rok životne i radne službe.