Do ponovnog pojavljivanja Bobija Fišera među običan svet čekalo 20 godina, kada mu je ujedno ispunjena isto toliko stara želja - da odigra meč sa Spaskim u Beogradu.

Revanš meča stoleća

 Plan je skovao prvi čovek Jugoskandika, Jezdimira Jezda Vasiljevića. No, za takvu feštu Gazda Jezda je morao da zagrabi duboko u džep i odvoji 5 miliona dolara za nagradni fond. Pored glavnog grada, Sveti Stefan je pikiran kao druga destinacija u sklopu odigravanja dugo očekivane reprize šampionskog meča.

Titlovan kao Osvetnički meč 20. veka, vest da će posle dugogodišnje samoizolacije i neigranja šaha Bobi ponovo ukrstiti koplja sa Spaskim u SR Jugoslaviji pod sankcijama odjeknulo kao bomba u svetu. Takve okolnosti pobudile su zanimanje američkog Ministarstva finansija, koje su pismeno naložilo svom velemajstoru da obustavi to što namerava učiniti. U protivnom, sleduje mu moguća kazna od 10 godina zatvora i globa u visini od četvrt miliona dolara. Bez trunčice uzdržavanja, pred 300 okupljenih novinara iz čitavog sveta prkosno je izjavio: "Ja igram šah gde ja hoću". Doslovno. Začinvši sve to i sa prstohvatom antisemitizma u svom obraćanju. Međutim, vlasti sa druge strane Atlantika nije samo to žuljalo. Naime, Bobijevi sunarodnici vrlo dobro to znaju i imaju jednu izreku, koja glasi: "Dva stvari su sigurne u životu: smrt i porez". Kasnije će mu natovariti na grbaču utaju potonjeg.

Kao pripremu za prvi (ne)zvanični meč nakon dve decenije, Fišer se zagrevao sa svojim dragim prijateljem Gligorićem. Potukao ga je, beležeći 6 pobeda, 1 poraz i 3 remija. Usledio je onda glavni događaj, koji je startovao na Svetom Stefanu u septembru 1992. godine. Igralo se na 10 dobijanih, ne računajući remije, uz 10-dnevnu pauzu i premeštaj u Beograd čim prvi takmičar ubeleži 5 pobeda.

Prvi potez na crno-belom bojnom polju povukao je proćelavi, deložirani ranga Fišer, sa tzv. španskim otvarenjem. Nakon 11 partija iza sebe na svetostefanskom susretu matirao je 96. na svetu Spaskog 5 puta, uz 2 poraza. Kucnuo je čas da se otputuje za Beograd i smesti se u Sava Centar, gde će u novembru konačno biti stavljena tačka na ovaj epski duel. Na kraju je Bobi izvojevao pobedu, i to prilično ubedljivu, 10:5. To je ujedno bio i poslednji (ne)zvaničan meč koji Bobi Fišer odigrao u karijeri.

Iako je sam rimejk raspirivao znatiželju medija i ljubitelja šaha, opštoj javnosti je to bilo zanimljivo koliko i čaša mleka na stolu. Ona je imala daleko preča posla te godine i one koje su navirale. Krajnji zaključak znalaca ove intelektualne igre bila je da je Fišer samo bleda senka igrača iz 1972. godine. Aktuelni prvak, Gari Kasparov, takođe je dao svoje viđenje, uz komentar: "Bobi je igrao OK, ništa više. Možda je osrednjeg ranga. Ne bi bilo neizvesnosti u našem duelu".

Ipak, blistavi um iz Čikaga nije odmah otišao. Naime, produžio je svoj boravak u Srbiji još nekoliko meseci. Boravio je po banjama, a ponajviše Kanjiži, gde se skućio na pola godine kako bi kao tražen čovek u Americi lečio je živce. Naposletku, nestao je bez traga u nepoznatom pravcu.

Japanski gambit

Protutnjala je decenija i koja godina preko toga do narednog Fišerovog izleta u javnost. Mesto zbivanja: Zemlja izlazećeg sunca. Radnja: Nova nevolja sa zakonom. Dotada neispisane stranice života ispostavilo se da je proveo kao prognanik smucajući se po belom svetu, uglavnom raznim azijskim zemljama sve do hapšenja na aerodromu nadomak Tokija zbog zloupotrebe poništenog američkog pasoša. Nekoliko meseci te 2004. godine zlopatio se u pritvornoj jedinici grozničavo iščekujući deportaciju i na sva usta hvaleći terorističke napade 11. septembra. Kucao je na vrata mnogih ambasada, šaljući im pisma uz veru da će dobiti azil njihove zemlje i spasiti se neizbežnog suđenja i trunjenja u domovinskom zatvoru. Jedna od država koja je zažmurila na njegov vapaj bila je i Srbija i Crna Gora. Isprva je tadašnji crnogorski predsednik Filip Vujanović podgrejao nade velemajstora, da bi se koliko sutradan munjevito predomislio i zanavek ugasio ih, pod izgovorom da "za Fišera nema uslova da dobije azil".

Slamku spasa video je tamo gde se proslavio, na dalekom i hladnom Islandu, čijoj Vladi je pisao, moleći ih za državljanstvo. Saosećajući se sa njegovim životnim kolopletom, izdali su mu pasoš za strance 2005. godine. No, japanskim vlastima to je nije bilo dovoljno. U njihovim očima je bio apartrid, te da bi mimoišao deportaciju morao je da bude nečiji punokrvni državljanin. Na sednici Altinga, islandskog parlamenta, uslišana je molba  i jednoglasno je odlučeno da se Fišeru dodeli puno državljanstvo iz humanističkih pobuda, ali i kao svojevrsno priznanje za meč stoleća kojim je stavio ovu državu na mapu sveta, uz opasku da su ga američke i japanske vlasti bezrazložno gonile.

 Foto: Wikipedia / Jóna Þórunn - Crkva u kojoj počiva Bobi Fišer

Po ateriranju u Rejkjavik, sevali su blicevi, škljocan je sa svih strana. Na održanoj konferencije za štampu nije ličio na sebe. Bio je neprepoznatljiv, kao slika posle u reklami za tamo neki preparat za mršavljenje. Jednom uglađeni i nalickani dasa u odelu, sada je bio zarasli čovečuljak sa naizgled vrlo upitnim higijenskim navikama i pogrbljenim ramena kao da na njima teškom mukom nosi nevidljivo breme. Bled i umoran, zavetovao se da više nikad neće povući niti jedan jedini potez na crno-beloj tabli.

Ostatak života proveo je u samoći, daleko od očiju javnosti. Preminuo je 17. januara 2008. godine. Izgubio je borbu sa bubrezima, koji su na kraju otkazali poslušnost.

Garavi sokak

I pored rušenja sankcija, Beograd je ostao imun da prepozna njegov doprinos. Ni silni apeli nisu urodili plodom. Niko od vodećih ljudi grada nije našao za shodno da oda počast nesumnjivo velikanu šaha, sa, doduše, veoma spornim javnim ispadima, koji je ovde sve skupa proveo godinu i po dana. No, pravda se spora, ali dostižna. Greška je uočena i smesta korigovana, pa tako danas jedan slepi sokak na samom rubu Surčina, tik pored kineskog tržnog centra, ponosno nosi ime jednog jedinog i neponovljivog Bobija Fišera.