U jeku hiperinflacije, dok je iz novčanika početkom ’90-ih vadio milione, prosečni građanin tadašnje Savezne Republike nije se baš mogao pohvaliti blagostanjem. Za (naizgled) basnoslovne sume jedva se šta moglo priuštiti, a da bi se priuštilo i to „jedva šta“, nije bilo preporučljivo gubiti vreme.

Ovo je, pak, postala svakodnevna slika i prilika: pred dućanima su od sabajle kampovali kupci kojima nije ostalo izbora osim da urane, inače se lako moglo dogoditi da ostanu praznih ruku. U isto vreme, „bedne“ zarade, makar za one koji su radili u iole stabilnijim preduzećima, dospevale su u stotinama miliona dinara.

Ipak, te stotine miliona vredele su jedva 2 do 3 tadašnje nemačke marke. Lako se mogao desiti i sledeći scenario: da jedan relativno neluksuzan ručak od pečenih krompirića, pljeskavice, hleba i salate staje basnoslovnih milijardu dinara. U isto vreme, ta milijarda je mogla biti nečija cela zarada, što je pak, navelo običan narod da se dohvati svojih slamarica.

Vreme sunovrata i Step sokova

I to je, doduše, bilo nezgodno usled sveopšteg kolapsa privrede. Trgovina, pogotovo međunarodna, takođe je praktično bila nepostojeća. Narod je grcao u siromaštvu, a sa ionako pustih rafova iščezli su i domaći slatkiši. Preduzetnijim trgovcima je stoga preostala šverc-komerc varijanta: slatkiši su se dopremali iz Bugarske i Rumunije, dok su klinci razmućivali čuvene Step sokove i grickali penasti smoki.

Ove poslastice i grickalice su se pamtile i po prilično diskutabilnom ukusu. Još jedna nevolja beše u tome što se simultano ustalio i šablon po kome, ako se u supermarket zakasni samo sat ili dva, više nije bilo moguće praktično ništa pazariti.

Tolikom je drastičnom brzinom dinar padao na dnevnom nivou i gubio trku sa vrednošću nemačke marke. U praksi je to izgledalo tako što su kupci u svojim džepovima pre podne mogli imati 10 maraka, u podne 5, a popodne 2 marke – i to ne zato što su ih potrošili, već stoga što je domaća valuta tom brzinom doživljavala sunovrat. Da bi se iole spaslo i to malo novca, diljem bivše Jugoslavije se snalazilo tako što su se dinari brže-bolje menjali za marke.

Ovde je posla bilo i za ulične dilere. Praktično svi milioni „spašeni“ na crnom tržištu menjaže su odlazili na sve one osnovne potrepštine kojih se moglo pazariti kako kad. U domenu misaonih imenica su ostajala zimovanja i letovanja, a luksuz je za većinu bila i vožnja automobilom. I dok su novopečeni milioneri širom SRJ gledali da spašavaju svoj novac, zvanične brojke su bile neumoljive.

Vrtoglavi usponi i još vrtoglaviji padovi

U kontekstu ekonomskih (ne)prilika, 1993. godina se pamtila po dnevnoj stopi inflacije od prosečnih 62%. Na svaka 34 sata, eks-Jugosloveni su za hranu imali platiti i duplo veće cene.

Kulminacija ovog dramatičnog uzleta dogodila se u januaru iduće, 1994. godine. Inflacija se popela na dnevnih 113%, što je u brojkama iznosilo vrtoglavih 5.578.000.000.000.000.000 odsto (ako bi nekome bila umetnost izbrojati nule, u ovoj brojci od 5.578 triliona ih ukupno ima 15). Tako je izgledala hiperinflacija u praksi – munjeviti rast cena, i to dok se vrednost dinara istovremeno nekontrolisano urušavala, poodavno je bio van ikakve kontrole. Samo su cene s početka 1994. godine porasle za 313 miliona odsto, ali će ovom kulminacijom i inflacija sa zloglasnim „hiper“ uskoro biti okončana.