Oni su bogati, slavni i mogu da imaju (skoro) sve. Prirodno je da im zbog toga ponekad zavidimo, jer, koliko bi bilo lepo da bar jedan dan provedete kao Džoni Dep?

Na stranu milioni dolara i horde obožavatelja – čak i svetskim zvezdama ponekad zafali „samo malo“, pa da im srce bude na mestu. Možda zvezda na Holivudskom bulevaru ili... Srpsko državljanstvo? Doduše, potonje im baš ne garantuje sijaset zvezdanih privilegija, makar ne onih koje do tog trenutka već nisu imali.

Srbija, sa druge strane, ima sopstvene razloge za to. Kada slavni pojedinci dobiju srpski pasoš i državljanstvo, katkad se to obrazlaže – interesom Republike Srbije.

Kultura, promocija, fascinacija...

Čak je i sama formulacija dovoljna da izazove bar trunku pažnje. Reklo bi se, nije ni sasvim netačna – za jednu državicu sred Balkana, lepo je kada se pohvali time da je srpski pasoš pripao vrlo poznatim imenima. A takvih ima raznih: od sportista i glumaca, do umetnika i pojedinaca iz pop-kulturnog sveta.

Po pravilu se među njima nalaze i „ozbiljniji“ ljudi. Inostrani biznismeni, te oni koji su na (in)direktan način povezani sa politikom – za njih bi se takav gest i očekivao, zbog diplomatske i protokolarne pozadine. No, to ne znači da su umetnici i glumci manje važni za domaći imidž. Štaviše, promocija tog imidža je visoko na listi razloga, a nisu zanemarljive ni veze – umetničke ili poslovne – kao ni, u nekim slučajevima, fascinacija koju gaje prema Srbiji.

Između divljenja i spektakla

Među takve primere se svrstao britanski glumac Ralf Fajns. Njegova veza sa Srbijom je manje diplomatska, a više vezana za „suvi“ glumački zanat. Naime, Fajns je još pre 15-ak godina boravio u Beogradu, tokom snimanja filma „Coriolanus“ (2011). Upoznao je ovdašnje filmske ekipe, ali i grad koji je, po njegovim rečima, odisao neobičnom i sirovom energijom.

Fajns je, zapravo, često pominjao beogradsku arhitekturu. Otuda ga je domaća javnost videla kao „stranca koji se razume u Balkan“, a Fajns je potom i drugi put sarađivao sa lokalnim glumcima – kada je 2018. godine snimao film „The White Crow“.

Srpsko državljanstvo je dobio godinu dana ranije, što se moglo shvatiti kao kruna dugogodišnje saradnje. Uglavnom, retko ko je u tome video nešto što bi, daleko bilo, izazivalo podsmeh. Potonji je, ipak, bio rezervisan za Fajnsovog kolegu Stivena Sigala.

U slučaju nadaleko poznate akcione zvezde, srpsko državljanstvo je postalo delić neobičnog političko-kulturnog identiteta. Sigal ga je dobio još 2016. godine, kada je govorio i o ambicioznim planovima na domaćem terenu: da otvori školu aikida i da obučava srpske specijalce. Sigal je svoju „umetničku stranu“ pokazivao i javnim nastupima – recimo, kada je tokom novogodišnjeg programa nastupao ispred Skupštine sa svojim bendom. Za domaću čaršiju, sve je to bio čudan spoj (geo)politike, estrade i populizma.

Kapetan „Vrabac“ i srpska snajka

Za razliku od Stivena Sigala, Džoni Dep je srpsko državljanstvo stekao sa povećim zakašnjenjem – tek 2022. godine. Tada mu je uručena i Zlatna medalja za zasluge, zbog saradnje na animiranom filmu koji je produciran u Srbiji.

Inače, Depove filmske veze sa Srbijom sežu prilično daleko: još od 1993., kada je igrao glavnu ulogu u Kusturičinom filmu „Arizona Dream“. Povrh toga, moglo se čuti i da se često interesovao za balkanski region. Ipak, dodela državljanstva je u ovom slučaju budila izvesnu sumnju: da li je to samo način da se Srbija poveže sa slavnima širom sveta?

Sličnu pažnju, pre svega medijsku, je budila Adrijana Lima – i to godinama, a sve zbog braka sa košarkašem Markom Jarićem. Štampa je pominjala da bi „srpska snajka“ mogla da dobije srpsko državljanstvo, pa je čak i tadašnji ministar policijski ponudio tu čast po ubrzanoj proceduri. Ipak, manekenka je na koncu „izvisila“: postupak nikada nije formalno završen, verovatno i zbog docnijeg razvoda od Marka Jarića.

Humor, „Mućke“ i naš Bojsi

Za razliku od srpske snajke ili Sigala, poneki su glumci sa Srbijom negovali mnogo prisnije veze. Delom i zato što su pojedine serije kod nas imale izvrsnu prođu, pa su se religiozno pratile čak i reprizine reprize.

Tako smo se još poodavno upoznali sa Bojsijem iz „Mućki“. Glumio ga je, takođe izvrsni, Džon Čalis, koji je jednom prilikom zbog promocije posetio Beograd. Ali, primetili su ljudi još nešto: Čalis je od srca hvalio atmosferu glavnog grada.

Na stranu što je uživao u kafanama i humoru, već je ovamo dolazio da bi snimio dokumentarac o Srbiji. A  kada je 2021. godine dobio srpsko državljanstvo, Džon Čalis je već odavno bio „naš“.

Sportisti i pokoji influenser

U „naše“ su se ubrojali i mnogi koji nisu nužno glumci, niti su slavni u klasičnom smislu te reči. Ali, ako neko pomene Čarlsa Katera, verovatno znate o kome je reč – ne sasvim običan Amerikanac, koji je često govorio kako se u Srbiji oseća bolje nego kod kuće.

Sve je počelo jednim putešestvijem tokom odmora, a izraslo je u fascinaciju kakva se ne viđa često. Na svom YouTube kanalu, Kater se nije libio da diže u nebesa ovdašnje ljude i ambijent, a bio je dovoljno hrabar i da pokuša da nauči jezik. Njegove prijateljske veze sa Srbijom traju više od 15 godina, pa je 2020. godine postao vlasnik počasnog državljanstva.

Postoje, međutim, i okolnosti u kojima su državljanstvo i pasoš više stvar praktičnosti – pre svega, u administrativnom smislu. Ako se bolje pogleda, može se naći prilično visoka koncentracija tih administrativnih olakšica na, recimo, fudbalskim i košarkaškim terenima.

Poneki od sportista su stekli gotovo kultni status: takav je slučaj sa Gabrijelom Kleversonom Kordovom (odmilja znanim kao Cléo), a koji je svojevremeno igrao za FK Partizan. Za crno-bele, samo u košarci, je igrao i Kevin Panter, takođe jedan od „naših“, a na spisak su se uvrstili i Čarls Dženkins (KK Crvena Zvezda), Markus Pejdž (KK Partizan), kao i pojedini strani džudisti: Dmitrij Gerasimenko i Aleksej Nefedov. A gde su ruska imena, tu su i – ruski umetnici.

(Baletske) igre bez granica

Za ruske baletane se uglavnom ne pretpostavlja da su suviše „viralni“. Ali, kada se viralni baletan zove Sergej Polunjin, zna se da je reč o još jednom „svetskom i našem“.

Ovaj mladić izuzetnog talenta je već sa 13 godina postao član Britanske kraljevske baletske škole. Sa 20 je postao glavni solista Kraljevskog baleta – i to najmlađi na svetu, ikada – a 2017. godine je stekao i srpsko državljanstvo. Tako se pridružio još jednom stranom umetniku sa „papirima“ Srbije, Nikolaju Muhkinu.

Muhkin je, pak, jedan od autora mozaika u Hramu Svetog Save. Priznanje mu je dodeljeno na osnovu umetičkog doprinosa, jer nije mala stvar biti uključen u jedan od najvažnijih kulturnih i verskih projekata u zemlji.

Na sve to, Srbija ipak spada u, kada se pogleda, „manje“ evropske zemlje. Stoga nije neobično da se okrene najraznovrsnijim načinima na koje će projektovati (ponekad i ulepšati) sliku o sebi. Kultura, umetnost i sport su, na kraju krajeva, legitimni potezi ka tome, a i nije nužno loša stvar – da među Srbima „pod jednom šljivom“ bude i ponekog „strejndžera“.