Petak je popodne. Kolone automobila zakrčile su sve beogradske mostove, a hor sirena peva himnu nervoznih. A vi ste umorni, vruće vam je, pomalo i razdražljivi, pogled vam se gubi u daljinu i uz dubok uzdah izgovarate:  „Bolje da idem na selo da čuvam ovce!“

Ne brinite, niste usamljeni. Ista muka morila je i jednog Beograđanina pre tačno osamdeset godina i naterala ga pokupi „prnje“ i preseli se u svoju malu grofoviju podno Avale.

„Kada se rodio Usud je pred njega bacio – štamparska slova“

Gospodin Raka Gavrilović, za poznanike „Raka Lovac“, a za beogradska spadala „grof od Šuplje Stene“ bio je upravo taj varošanin koji je napustio svetla grada i vratio se na selo. Poreklom iz ugledne porodice koja je držala štampariju „Dositej Obradović“ u Kneginje Ljubice, imao je sve predispozicije da vodi ugodan život gradskog plejboja.

A tako je i bilo. Preko dana upravnik štamparije, noću je važio za pravog boema, koji je i poslednju banku ostavljao u kafani. A kako bi podmirio račune, vodio se ponekad i raznim smicalicama. Tako se prepričavalo kako je često od majke pozajmljivao pare za plaćanje izmišljenih saobraćajnih kazni, ko je potom trošio na provod. Naime, pored ta što je bio čuveni boem, bio je i strasni automobilista koji je sa svojom paklenom mašinom znao da jurca i 80, pa i 100 km/sat, brzinama koje su ono vreme bile gotovo nezamislive, tako da je priča o kaznama (doduše, bilo je i onih pravih) prolazila kroz brižne majke.

Istovremeno je bio i strastveni lovac, odakle je potekao i njegov nadimak po kome je bio poznat u gradu - „Raka Lovac“, čuven nadaleko po svojim izletima po domaćim i stranim lovištima, koje su pratile i zanimljive lovačke priče.

Da ova priča ne bi bila zvučala kao još jedna o „bludnom sinu“, pobrinuo se splet okolnosti. Uvidevši da je otac zanemoćao, preuzima posao u štampariji i od boema postaje uspešni privrednik.

Ali, kako je posao rastao, u Raki je rasla i neka teskoba. Između gomile papira, buke štamparskih mašina, misli su mu lutale ka zelenim poljama i miru sela. Ova njegova razmišljanja kao da je čula Sudbina, koja se i ovaj put umešala u pravom trenutku.

Foto: Digitalna NBRS / "Pravda"

„Znaš ti kakav je Beograd…“

Naime, taman kada je izgledalo da se život pretvorio u uspavanu svakodnevnicu, tragedija pogađa porodicu Gavrilović. Rakin otac, Mita, iznenada umire i na sina pada sva odgovornost. Gurao je tako Raka neko vreme, ali nešto nije štimalo. I dalje je čeznuo za slobodom i širinom koju mu je Beograd, koji je tih tridesetih godina XX veka svakim danom sve više rastao u metropolu, više nije nudio.

O svojim razlozima pričao je novinaru predratne „Pravde“ jadikovku koju i danas možemo razumeti:

„Kako samo možete da me pitate zašto sam napustio Beograd? Pođite, prvo, od sebe: zar vam je u Beogradu lako! Pritiska vas žega, guši ona užagrela jara sa usijanog asfalta, mori žeđ usred leta! Zidine vas opkolile sa svih strana, pa nebo ne vidite. Pa, onda ljudi, tamo… Eh, ti ljudi. Oni su me naterali da pobegnem iz Beograda. Oni. Ljudi. Ima ih mnogo; vrve stalno ulicama, idu tamo-amo, na svakom koraku ih sretnem, ali pogodi, čik prepoznaj, ko je među njima čovek.“

Tu Raka ne staje, već nastavlja:

„Pa onda, i druge stvari, sve imaju za osnovu tu izveštačenost. Uzmite, na primer, vino. Veštačko je u 99 slučajeva. I rakija je fabricirana, i sve dugo…“

Morate da priznate da su Rakini razlozi za odlazak iz grada bili više nego ubedljivi i razumljivi, čak i za današnje prilike.

Tako odluči da proda štampariju, kupi jednu zgodnu vilu za izdavanje pod kiriju na Senjaku, podmiri dugove i kupi sebi imanje nadomak grada, pardon, na selu. Izbor je pao na Beli Potok, na 22 kilometra od glavnog grada. Ni predaleko, ni preblizu, taman da se sve što se dešava u varoši ima na oku. Na imanju od sedam hektara, stameni bivši štampar bacio se na baštovanstvo, gajio živinu, timario konje, negovao krave i prasiće. Povremeno bi mu dolazili gosti, prijatelji iz bivšeg boemskog života, koji su ga zbog ovog novog života i šaljivo prozvali „grof od Šuplje Stene.“

Na ovo zadirkivanje, Raka bi se samo široko osmehnuo i pokazao svoje poveliko imanje, voćnjak, šume i livade u kojima je napokon našao odmor od burnog života: 

"Pogledajte! Dokle vam pogled dopire, vidite sve, i to u pravoj boji."