Ne dešavaju se često događaji koji bi tek tako zbunili i prekaljene policijske načelnike. Još ako su se dotični tokom službovanja "svega nagledali", malo ih šta može začuditi. Da i njih ponekad zateknu nesvakidašnja iznenađenja, svedoči i pokoja priča iz nemalog opusa anegdota kojima bi se delatnici javne bezbednosti zasigurno mogli pohvaliti.

Takvu zgodu prepričalo je i davnašnje izdanje beogradskog lista "Politika". Pre tačno stotinu godina, prestonička javnost saznala je kako se početkom oktobra meseca 1920. godine u tadašnjem Ministarstvu unutrašnjih dela zatekao mladić odeven u srpsku vojničku uniformu.

U tome je, ipak, malo šta bilo neobično, sve dok službenici Ministarstva nisu uvideli da mladić na srpskom jeziku jedva ume prozboriti koju reč.

Već to je bilo dovoljno da pošteno zbuni prisutne. Smesta izazvavši veliku pažnju, mladić se našao na meti začuđenih pogleda. Dok su ga odmeravali od glave do pete, službenici su pokušali dokučiti kako jedan srpski vojnik može da ne zna srpski jezik.

Mladić je, pak, spremno izvadio svoju uredno overenu vojničku objavu. Kako bi se iole sa službenicima sporazumeo, morao je progovoriti – rukama. Tim nemuštim jezikom im je naposletku objasnio kako bi hteo da porazgovara sa načelnikom.

Avaj, ugledavši pred sobom "srpskog vojnika", zanemeo je i načelnik. Nekoliko trenutaka vagao je kako prozboriti s nekim ko ne razume nijedan od jezika kojim bi mu se umeo obratiti. Do kraja su se ponovo morali objašnjavati rukama, pa je tako i službenik napokon otkrio identitet mladića. Ime mu je bilo Uan Šan Zen, a u Beograd je došao iz rodnog mesta Či Fu kraj Pekinga.

Beskrajna ljubav prema najboljim drugovima iz Srbije

Tog 12. oktobra 1920, "Politika" je ovaj neobičnan događaj zabeležila pod naslovom Srpski vojnik Uan Šan Zen. Ispostavilo se, međutim, da je kosooki vojnik zaista izvesno vreme proveo na strani srpskih boraca. Slučaj je hteo i da to bude u vreme najvećih iskušenja koje je s početka prošlog veka doneo Prvi svetski rat.

O srpskoj armiji i njenim hrabrim podvizima do tad se već uveliko govorilo i u neprijateljskim redovima. U isto vreme, okupljanje dobrovoljaca započeto je i u Rusiji, kuda je srpski dobrovoljački korpus prolazio na putu do Soluna. Kako bi stigli na odredište, borci su se najpre uputili preko Sibira, prelazivši usput ruske teritorije naseljene Mongolima i Kinezima.

O pozivu upućenom dobrovoljima doznao je i Uan Šan Zen. Kako je beogradski list dalje preneo, mladić, iako poreklom iz Kine "nije mogao da odoli srcu, a da i sam ne stupi u redove naših nepobedivih vojnika".

Uskoro je usledela i evakuacija srpskih jedinica na Solunski front. Uan Šan Zen je tada odlučio da odene srpsku uniformu i pridruži se vojnicima na teškom putešestviju. Prošavši uz njih sve borbe za oslobođenje Srbije, najzad je početkom 1918. godine dospeo sa njima do Soluna.

Foto: Digitalna Narodna biblioteka Srbije, screenshot / "Politika", 1920. 

Dugo očekivani povratak u novu domovinu

Iako ga je u redove srpske vojske doveo puki splet okolnosti, Uan Šan Zen je neobično zavoleo svoje srpske saborce. I sam se nakon toga prisećao trenutaka koji su mu teško pali. Kada je došlo vreme da se vojnici otpuste svojim domovima, jedva je uspevao da zadrži suze. Gledajući najbolje drugove kako odlaze kućama, osetio se potpuno sam. "Dugo i dugo je bio tužan", opisala je štampa njegov rastanak sa srpskom vojskom dve godine nakon rata.

U svoju otadžbinu je, uz objavu za besplatan put, trebalo da se vrati i on. Međutim, odskora srpski vojnik ipak je odlučio drugačije – nije želeo da napusti zemlju koju je u međuvremenu toliko zavoleo.

Saznao je potom i da, planira li živeti u Srbiji, kao stranac za to mora imati posebno odobrenje. To ga je naposletku i odvelo pred načelnika Ministarstva. Nastavljajući dalje nemušti razgovor, načelnika je zanimalo i kako to nekadašnji vojnik misli ostati u stranoj zemlji bez sredstava za život. Prekinuvši sagovornika pre no što je ovaj stigao da dovrši pitanje, Šan Zen je žustro odgovorio da je završio farbarski zanat. Lako će od toga moći da zaradi i živi, uputivši potom Ministarstvu molbu za odobrenje.

Odgovor je bio jednoglasan i – potvrdan. "Sav radostan izašao je on napolje", pisala je o tome "Politika", "hvaleći se svima kako mu je ukazana jedna velika čast”. Sticajem okolnosti, to je i poslednje što je o Uan Šan Zenu zabeležio beogradski dnevni list. Šta se sa njime narednih godina dešavalo ostalo je nepoznato, jer do tih podataka štampa nije uspela da dođe.