U osvit ’70-ih godina prošlog veka, na jugoslovenskoj muzičkoj sceni su se otvarala vrata jednom revolucionarnom muzičkom talasu. Prvi put je svojih 30 minuta slave dobio na „Beogradskom proleću“, kada je publika čula „Četrdesetprvu“, muzičko-stihovnu poemu Korni grupe.

Poema je inače imala i televizijsku potku – pratila je polučasovnu emisiju „Jedan čovek, jedna pesma“, snimljenu u produkciji Televizije Beograd 1971. godine. U tom trenutku još ništa nije nagoveštavalo da će se kroz koju godinu u muzici odomaćiti i novi slobodarski duh. Korni grupa ga je, i ne znajući, diskretno najavila, ali mu nije mnogo trebalo da se probije i do šire publike.

U početku beše partizanska poema

Dok se ovaj revolucionarni talas nije zahuktao, ni „1941“ nije bila sasvim standardna rok poema. Prve sekunde imale su ritam koračnica, a stihovi pevali o „slobodarima“ i o „krvavim bitkama“. Njih je, pak, potpisivao književnik Branko Ćopić. I sama emisija koju je pratila ova muzička priča bila je posvećena tridesetogodišnjici revolucije. Pokazaće se da je revolucija opevana rok i pop melodijama i kod publike naišla na dobrodošlicu, a nakon Korni grupe su je prigrlila i druga poznata imena.

Uostalom, ovaj slobodarski duh je ovdašnjem čoveku već po prirodi bio blizak. Krojio je i bojio bližu i dalju istoriju, nalazeći mesta kako u narodnim partizanskim pesmama, tako i u poeziji književnika-revolucionara. Sada se ušunjao i u popularnu kulturu, pa je otuda za Korni grupom pošla čitava plejada kompozitora i izvođača.

Osim Vojkana Borisavljevića, Borisa Bizetića i Nikole Borote, novi talas su tih godina uzjahali i Zdravko Čolić, Dado Topić, Daliborka Stojšić, Alenka Pintarič, Boba Stefanović, Žarko Dančuo... Jednom rečju, nije mu trebalo mnogo da zahvati čitavu Jugu. Mnogi su uzore nalazili u svojim prethodnicima, stvarajući po ugledu na manje ili više poznate kompozitore „naše revolucije“. U isto vreme, mladi kompozitori su birali koračnice i marševe i „pakovali“ ih u sopstvene aranžmane.

Istim revolucionarnim stopama nastavio je i Kornelije Kovač. Po sopstvenom priznanju, stihovi Branka Ćopića bili su zahvalni za komponovanje muzike, osim u jednoj „sitnici“ – teksta je bilo mnogo, „a naš narod ne voli da pesma dugo traje“. Otuda je, uz književnikovo odobrenje, „1941“ brižljivo skraćena, a Kovač je uskoro prešao i na muziku za teatar. Godinu dana kasnije, potpisao je muzičku partituru za predstavu „Bašta sljezove boje“, dok je Branku Čopiću za istoimenu zbirku priča pripala i Njegoševa nagrada.

Mejnstrim u senci revolucionarnog muzičkog talasa

Iako „Četrdesetprva“ tada još nije dobila izdanje na vinilu, partizanski muzički talas se uskoro preselio i na nosače zvuka. Što se jugoslovenske publike tiče, na gramofonima su se pretežno vrtele ploče Dženis Džoplin, Bouvija ili „Dip Parpla“, dok je Korni grupa 1973. godine zapevala:

„Ako primiš pismo na praznik slobode, ne daj smrti da te nadjača...“

Revolucionarni sentiment se još jednom začuo u pesmi „Ivo Lola“. I ovoga puta je muzika pratila istoimeni film, ali je do publike dospela samo mini-ploča: na prvoj njenoj strani ispevano je Lolino pismo Slobodi Trajković, a na drugoj njen odgovor voljenom vereniku.

Istoimeni film, pak, nikada nije ugledao svetlost dana. Projekat je usled kašnjenja pao u vodu, ali je Korni grupa u svom opusu sada imala jednu od svojih najboljih pesama. Za to vreme, talas koji je zahvatio muzičku scenu uskoro se preselio i na modnu pistu.

Kako je omladina počela oblačiti partizanske bluze?

Kada su stihovi pesme „Ponos je mrijet“ dospeli do Borisa Bizetića, lider kultnog benda Rokeri s Moravu dao se u komponovanje muzike koja bi imala prizvuk partizanskih pesama. Tekst je potpisao legendarni voditelj Sveta Vuković, a numera se već 1972. godine našla i na „singlici“.

Druga pesma sa ove ploče nosila je naziv „Lepo stoji partizanska bluza“. Pod istom parolom je osvanuo i novi muzički talas, a ubrzo ga je upotpunila i nova, partizanska moda. Štaviše, ideja se dopala i pojedinim modnim kreatorima, koji su se odmah prihvatili dizajniranja konfekcije za mlade po ugledu na partizanske uniforme.

Upotpunivši aktuelne muzičke struje, novi modni trend je te 1972. godine lansirala konfekcija „Kluz“. Advertajzinga se potom prihvatio Savez omladine i Savez studenata Jugoslavije, kada je u njihovoj organizaciji upriličena svečanost povodom Dana Republike, 25. novembra.

Proslavu u Domu omladine pratila je i prezentacija modela partizanske modne kolekcije. Nije izostala ni pripadajuća joj muzička podloga, jer se toga dana defilovalo uz stare partizanske i rodoljubive pesme u modernom aranžmanu. U narednim godinama, aktuelni trend su prihvatili i mladi – interesovanje je buknulo ne samo za muzička izdanja obojena slobodarskim sentimentom, već i za autfite kakvi su nekada pristajali revolucionarima.