Običaj da se deci daju imena predaka ili bliskih rođaka nije zaobišao ni porodicu Obrenović. U šumi bračne i vanbračne dece, pored nekoliko Milana i Jovana, posebno se ponavljalo ime Miloš. Jedan od tih Miloša, iako kratkog, a burnog života, ostao je u istoriji zapamćen samo kao sin, sinovac i otac moćnih vladara. 

Sin Jevremov

Rođenje Miloša Jevremovog Obrenovića dočekano je sa velikim oduševljenjem u Šapcu. Tog 13. novembra 1829. godine, prvi put su se posle vekova pod turskom vlašću oglasila zvona šabačke crkve obznanjujući njegovo rođenje, ali i najavljujući skoru slobodu Srbije.

Od samog rođenja, Miloša je pratilo breme osobe rođene u poznatoj porodici. Dok je otac Jevrem, pored toga što je bio brat kneza Miloša i ober-knez Šabačke nahije, više bio okrenut lepim stvarima, obrazovanju i modernizovanju Srbije, majka Tomanija je bila druga priča. Ćerka poznatog vojvode u Prvom srpskom ratu, Tomanija je bila neobično ambiciozna žena za to vreme. Za svoju decu uvek je zahtevala ono najbolje, a neretko se koristila splatkama i prljavim igrama kako bi bar nekoga od svojih potomaka dovela na čelo države. Posle pet kćerki, kruna njenog majčinstva bio je sin jedinac Miloš.

Dve godine kasnije, 1831. godine Jevrem postaje upravnik Beograda, te se porodica seli u prestoni grad, noseći sa sobom duh "evropske kulture", koji je već obitavao u njihovom konaku u Šapcu. Zahvaljujući nesvakidašnjoj težnji roditelja da im deca budu lepo vaspitana i obrazovana, Miloš je sa sestrama odrastao okružen guvernantama, učiteljima muzike i lepih veština, profesorima koje su Jevrem i Tomanija dovodili iz Austrije. Ipak, i tada je važio za naprasitog, gordog dečaka, oštrog jezika i brzog mozga, koji je mrzeo nepravdu i nije ustupao ni pred kim. Ostalo je zabeleženo da je odbio saonice gospodara Tome Vučića uz reči: "Ne trebaju mi pokloni od turskih pandura, koji ljube paše u skut i ruku."

 Foto: Wikipedia / Fragmenti prošlosti - Jevrem Obrenović sa ćerkom Ankom i sinom Milošem

Sinovac Miloša Obernovića

Moglo bi se reći da je zbog ovih osobina knez Miloš u Milošu Jevremovom našao sina koga je oduvek želeo. Njegov sin Milan bio je bolešljivo dete, Mihailo večiti sanjar, a vanbračna deca, koju je dobijao sa brojnim ljubavnicama, uglavnom su umirala u ranom detinjstvu. Otud i ne čudi što je visprenog Jevremovog sina uzeo pod svoje.

Kada je Miloš J. imao samo 11 godina, o trošku strica odlazi u Rusiju na školovanje. Kao i brojni potomci suparničkih Karađorđevića, odabran je za službu u carskom paževskom korpusu u Petrogradu, koji je bio vojna škola za dečake iz najuglednije ruskih aristokratskih porodica. Ovde se dečak nije dugo zadržao. Vadeći se na klimu i loše zdravlje, a u stvari gonjen nostalgijom za porodicom i majkom, traži premeštaj u Odesu. U Odesi se zadržava tek koji mesec, te prelazi u Kijev. 1842. godine beži iz Kijeva, navodno ljut na ruskog cara zbog toga što Obrenovićima nije pružio zaštitu posle smene i proterivanja kneza Miloša iz Srbije. Pamti se da je tada rekao: "Šta ću ja u Rusiji koja smao gleda kako srpski narod živi na mukama?"

Put ga dalje vodi u Beč, gde započinje školovanje na upravno-diplomatskoj školi, ali se u njegov izbor još jednom meša stric. Knez Miloš ga uverava da su Srbiji daleko potrebniji vojnici nego fiškali, te školovanje nastavlja u još jednoj vojnoj školi. Ovaj put je izbor pao na prusku vojnu Ratnu školu u Berlinu.

Tokom školovanja, postaje bliski prijatelj brata pruskog kralja, princa Fridriha-Karla, ali i ispoljava svoju preku i naprasitu narav kroz razne incidente, neretko se sukobljavajući sa nadređenima. Nije se libio ni da pravdu zatraži u dvobojima, ali samo sa onima koje je smatrao vrednim svog kneževskog statusa. Bio je dobar i spretan konjanik, znao je da pogodi metu sa 30 metara kopljem. Ostalo je zabeleženo i da je bio inovator, te je tokom svog boravka na Ratnoj školi osmislio koplje koje štiti ruku od sablje, za šta je primio priznanje od pruskog kralja Fridriha Vilhema IV.  

Glas o njemu ga je pratio svuda po Evropi. 1847. godine, kada je isti onaj ruski car Nikolaj I, zbog čijeg je odnosa prema Obrenovićima zauvek napustio Rusiju, posetio prusku Ratnu školu, Miloš Jevremov je bio jedini pitomac koga je car uzdigao od rukoljuba, zagrlio i poljubio u obraz. Ovo je bio početak izmirenja vladara Srbije i Rusije, koje će uslediti nedugo potom. Kneževo srce bilo je puno ponosa zbog ovog uspeha njegovog sinovca.

Nije Miloš J. bio samo osion, naprasit i ludo hrabar. Ispod svih tih naslaga ponosa i bremena časti, nalazilo se jedno plemenito srce. Kada je 1850. godine završio školu i postao pruski potporučnik, jednom prilikom je bio primoran da puca u demonstrante. Skrhan krivicom i kajanjem, već sledećeg dana upućuje ranjenima svu svoju ušteđevinu i ostaje bez krajcera u džepu.

Ipak, jedan ponovni susret prekida njegovu uspešnu vojnu karijeru i odlučuje njegovu sudbinu.

Foto: Wikipedia - Neodoljiva Marija Katardži Obrenović

Otac Milanov

Priča kaže da se prvi susret između mladog Miloša J. i prelepe Marije Katardži, rumunske aristokratkinje, odigrao baš za vreme onog njegovog bekstva iz Rusije. Naime, videvši na putu dve dame kojima su se polomila kola, džentlmenski im je ustupio svoju kočiju i jahao uz njih još četiri sata kako bi se uverio da su stigle na sigurno. Kao znak zahvalnosti, Marija mu je ostavila buketić poljskog cveća, koji je Miloš sačuvao i nosio uvek sa sobom.

Ponovni susret dvoje mladih, lepih, naočitih ljudi odigrao se 1851. godine, kada je mladi Miloš došao u posetu knezu, koji se u to vreme nalazio u progonstvu u Vlaškoj. Knez je bio protivan ovoj vezi, što zbog činjenice da je mlađem Milošu namenio brak sa devojkom iz porodice Čarnojević, što zbog toga što su Katardži, iako ugledna i uticajna rumunska porodica, bili na glasu da su rasipni i raspojasani. Drugim rečima, sličnost dveju porodica bila je previše velika.

Ipak, ljubav nije mogao da spreči. Posle niza strasnih pisama, tajnih susreta, plakanja i ubeđivanja strica, brak je sklopljen. Ovim je  srpska vladarska dinastija oplemenjena je krvnom vezom sa starim srednjovekovnim srpskim i evropskim dinastijama, od kojih su Katardži vodili poreklo. U ovom braku 1852. godine rođena je kćerka Tomanija i 1854. godine budući kralj Srbije, Milan.

Brak, pak, nije bio onakav kakvom su zaljubljeni nadali. Miloš J. pristupa rumunskoj vojsci, ali sa tim dolazi i do kraha porodične idile. Sve češće se opija, kocka, juri lake žene, zanemaruje porodicu i netrpeljivost među supružnicima raste. Kasnije je lepa Marija pričala kako ju je preupuštao svojim prijateljima oficirima, što je možda i dovelo do njenog moralnog sloma i ljubavnih spletki sa oženjenim rumunskim bojarem. S Miloševe strane dolazile su optužbe da je razlog njegovog opijanja bilo njeno neverstvo, što je u kasnijim godinama dovelo do toga da se stalno preispituje pravo poreklo kralja Milana-

Pored toga, Miloš  J. je tih godina bio knežev politički pion i nezvanični zastupnik u poslovima koje on sam nije mogao da obavlja. Rastrzan svojim i tuđim demonima, Miloš je živeo daleko od domovine, zbog čega je porodica trpela i živela nesrećno i teško.

Verovatno je da su ovakve prilike u porodici dovele i do toga da je njihov sin Milan gajio odbojnost prema roditeljima, a kasnije i prema svojoj supruzi i deci.

Zaboravljeni knežević

Miloševo duhovno, fizičko i moralno posrnuće dovelo je i do raskida bliskih odnosa između strica i sinovca. O tome svedoči činjenica da ga knez Miloš nije poveo sa sobom u Srbiju, kada ga je narodna skupština 1858. godine pozvala da se vrati na srpski presto. Umesto toga, razočarani Miloš, koji je već sanjao uspešnu karijeru vojskovođe, ostaje u Vlaškoj.

Istovremeno, napadi tuberkuloze od koje je patio se pogoršavaju i pada u sve veću krizu.

Tek par meseci pred smrt, knez Miloš poziva sinovca da se vrati i vodi ga sa sobom u Sokobanju, ali odnosi između dvojice bliskih ljudi, više nisu bili isti.

Posle kneževe smrti, briga o dragom, ali ipak ne preterano sposobnom rođaku, pada na kneza Mihaila. Iako ga je Mihailo uvek voleo kao brata i pomagao ga, u tek obnovljenoj obrenovićevskoj Srbiji, nije bilo mesta za njega.

Kraj kratkog i neobičnog živoga Miloša J. Obrenovića bio je podjednako buran i misteriozan. U jednoj verziji, poginuo je 20. novembra 1861. godine u okolini Bukurešta u bici protiv Turaka. Druga, romantizovana verzija ove priče kaže da je umro u Beogradu, na rukama kneza Mihaila. Imao je samo 31 godinu.  

Danas gotovo zaboravljen i istisnut iz kolektivnog sećanja, nije doživeo da vidi uspon svog sina Milana IV Obrenovića na srpski presto. Ta čast, pak, pripala je njegovoj ambicioznoj majci Tomaniji.