Kad su početkom 20-tih godina prošlog veka osnovali svoj studio, braća Volt i Roj Dizni nisu ni sanjali o popularnosti koju će steći. Još manje su mogli da pretpostave da će jedan od njihovih prvih originalnih animiranih likova – nasmejani miš sa okruglim, crnim ušima i belim rukavicama – osvojiti ne samo nagradu Američke filmske akademije, već i srca miliona ljudi širom sveta.

Zvanično rođen 1928. godine, Miki Maus je u svom (na)crtanom životu iskusio mnogo avantura. Bio je vitez, astronaut, kraljević i prosjak, ali ga verovatno najbolje pamtimo kao kapetana broda još od onda kad je živeo u crno-belom svetu. Globalna popularnost, s druge strane, donela mu je priliku da progovori razne svetske jezike i postane deo kultura i nacija koje su ga sa oduševljenjem prihvatile. Među zemljama koje su imale svoju „custom“ verziju Mikija bila je u to vreme i Kraljevina Jugoslavija.

Prva poseta Jugoslaviji – vreme kada je Miki Maus oduševio Beograđane

Samo 2 godine nakon njujorške premijere novembra 1928., razdragani glodar piskutavog glasa prvi put je posetio Beograd. Na bioskopskom platnu zaigrao je 1930. godine, što je označilo i sam početak sveopšte pomame za Diznijem na Balkanu.

Od tad pa u narednih 6 decenija, Miki Maus je, takoreći, postao punopravni građanin Jugoslavije. Uz njega su u paketu stigli i ostali članovi ekipe: Mini i Šilja, Paja Patak i Pata, Mikijev verni drugar Pluton – i svi su brzinom svetlosti postali deo domaćeg mejnstrima.

I nastavili su da pune bioskopske sale – po prvi put su to bili animirani filmovi zbog kojih su i odrasli išli u bioskop. Fascinacija Diznijevim likovima ubrzo se preselila i na prestoničke ulice. Tih ’30-tih godina, na sred Terazija ste mogli sresti ljude – i to odrasle, ne samo decu – koji su pevali pesme iz crtaća i oponašali omiljene likove. Od filmova su ubrzo nastale i predstave i priredbe, a klinci su revnosno skupljali sličice sa Diznijevim junacima.

Nije prošlo mnogo pre nego što su se Miki i kompanija našli i na stranicama ovdašnjih predratnih časopisa. Prvi put je to bilo u listu „Politika“ 1935. godine. Međutim, do tog trenutka je domišljatost domaćih autora već uspela da od animiranog junaka načini jugoslovenski brend. Tako je Miki Maus pred ovdašnju čitalačku publiku došao u potpuno prilagođenoj i adaptiranoj verziji.

Foto: Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković" / "Vreme", 1930.

Kako je Mika Miš postao Mikijev jugoslovenski alter ego

Bio je to, naravno, isti miš, samo se malo drugačije zvao, i ponašao se i pričao kao da je rođeni Jugosloven. I ostali likovi prošli su sličnu preobrazbu: iako su izgledom podsećali na originale, njihov mentalitet i karakter bili su sasvim u skladu sa tipično jugoslovenskim. A jugoslovenski Miki Maus prvi put se pojavio u časopisu „Veseli četvrtak“ godine 1932. – uporedo s trenutkom kada je i Dizni svog animiranog lika preneo na hartiju. U domaćem izdanju, Miki je sada postao Mika Miš. Po karakteru je odavao lokalnog junaka, i u potpunosti je oslikavao pripadnika ovdašnje sredine.

Jedino što mu je nedostajalo bila je zvanična Diznijeva licenca. Uprkos tome, Mika Miš je postao svojevrsni kult, a kao pravi Jugosloven jeo je roštilj, vrteo prase na ražnju sa Pajom, pio šljivovicu i slušao Radio Beograd. I dok je „pravi“ Miki Maus – onaj američki – stigao na stranice „Politike“, Mika je za sobom već okupio hordu vernih obožavalaca.

Junaci koji su prkosili ratu i komunizmu

Malo po malo, Miki Maus i njegov jugoslovenski alter ego doveli su na ove prostore i samog Diznija. Crtaći i stripovi pokrenuli su lavinu tekstova iz kojih su fanovi otkrivali više o studiju i njegovom tvorcu. 25-godišnji Petar Jojić, jedan od tadašnjih „Politikinih“ dopisnika, imao je priliku da otputuje u Kaliforniju i poseti Diznijev studio – čak je dobio i izjavu od Volta Diznija lično. Nije bilo dileme oko toga da je Dizni do tog trenutka već postao jugoslovenski kulturni fenomen.

Jedino što je zapretilo tom fenomenu bio je Drugi svetski rat. Kako su nacisti 1941. godine ušli u Beograd, tako su i Diznijevi stripovi izašli. Na repertoaru jednog prestoničkog bioskopa ostali su samo „Snežana i 7 patuljaka“: ova nemačka bajka bila je deo tadašnje propagande.

Međutim, i jugosloveni su se dovijali na svakojake načine. Zaobilazeći neprijateljske zabrane, stripovi o Miki Mausu i ekipi stizali su do čitalaca zahvaljujući partizanskoj štampi. Čak i po završetku rata, Diznijevi junaci ostali su nepoželjni na ovim prostorima. Etiketirajući stripove kao kapitalističku literaturu, posleratna komunistička vlast nastavila je da ih proteruje sa kioska. Do kraja ’40-tih godina, pojedini Diznijevi stripovi samo su krišom, ilegalnim putevima, stizali do čitalaca.

Ali, situacija se menja nakon 1948. godine, kada je Jugoslavija nakon rezolucije Informbiroa ponovo počela da prihvata zapadnjačku kulturu. Na sastanku koji je organizovao tadašnji urednik „Politike“, Vladislav Ribnikar, povela se reč o ponovnom objavljivanju „Politikinog zabavnika“ i Diznijevih stripova. Zeleno svetlo dao je niko drugi do sam Josip Broz: „Zašto da ne, ja volim Paju Patka“. Replika koja je, navodno, vratila Diznija u Jugoslaviju, ostala je upamćena do danas.

Foto: Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković" / "Vreme", 1930.

Dizni i SFRJ: kapitalistički fenomen u socijalističkoj zemlji

Tokom zlatnih dana ondašnje SFRJ, Dizni se vraća na velika vrata. Nije u to vreme bilo nijedne komunističke zemlje u kojoj su Diznijeva izdanja izlazila u tolikom obimu i kvalitetu. Ali, i to je bio svojevrsni paradoks – Mikijev tvorac bio je veliki antikomunista, doživljavajući komunizam kao pretnju svojoj produkciji. A Jugosloveni su ga prihvatili raširenih ruku. Za mlade koji su stasavali u socijalističkom ustrojstvu, Diznijevi junaci nudili su, kroz prizmu kapitalizma, drugačiji pogled na svet.

Ispostaviće se da je i Josip Broz lično bio veliki fan antikomuniste Diznija, te da je zaista voleo Paju Patka. Diznijeve stripove je u to vreme objavljivalo preko 10 listova u Jugoslaviji. Među prvim u celoj Istočkoj Evropi to su bile „Dečije novine“ iz Gornjeg Milanovca, a naslovnice lista „Miki“ stizale su u ćiriličnom izdanju. Pored stripova, Diznijevi junaci ponovo su okupirali televizijske programe i bioskopska platna.

I nisu ostajali samo na papiru i TV ekranima. Fanovi Mikija i družine pravili su razglednice i goblene, ukrašavali kutije i svakojake predmete, pa je Dizni širom cele SFRJ dobio i lokalne brend ambasadore. Uz sve to, Jugoslavija je bila jedina socijalistička zemlja u kojoj su se proizvodile Diznijeve igračke. Tako će ostati narednih nekoliko decenija, dok Dizni fenomenu ponovo nije pripretio rat.

Foto: Flickr / Douglas Sprott

Neprolazni šarm koji je osvojio generacije

Raspad Jugoslavije i ratovi ’90-tih još jednom su zapretili da iskorene Dizni groznicu. Nakon uvođenja sankcija, „Dečije novine“ i „Politikin zabavnik“ ostali su bez licence. Stripovi su, makar zvanično, ponovo prestali da izlaze, ali junaci animiranih filmova i dalje su bili tu.

Čuvenog „Mikijevog zabavnika“ nasledio je strip časopis „Miki Maus“. U međuvremenu, stara, dobra ekipa dobila je i jaku konkurenciju: na junake iz Marvelovih stripova i „Ratova zvezda“ – za koje kompanija takođe drži licencu – počeli su da se ugledaju neki novi klinci. Pritom, Miki Maus i družina polako su nestajali i sa Dizni kanala. No, uprkos tome, svojim karakterom i avanturama ovi su likovi osvojili generacije koje su odrasle uz njih.

A one su ih i dalje prenosile na nove generacije. Tako ih i današnji klinci, zahvaljujući starim crtaćima koje su im roditelji puštali, prepoznaju bez problema. Jedino što više nisu, kao nekada, deo mejnstrima, pa možda nisu toliko „in“. Ali, i dalje imaju svoje prepoznatljive adute: šarmantni u svojoj naivnosti i avanturama koje izazivaju na smeh, Miki Maus i družina uspeli su, bez obzira na sve, da ostanu integralni deo ovdašnje kulture.

 

*Naslovna fotografija: Flickr / Wilhelm Rosenkranz