Beograd je, kao prestonica Jugoslavije u dva navrata konkurisao za domaćina Olimpijskih igara. Posle nekoliko predloga da se istakne kandidatura za Letnje, ali i Zimske igre, krajem tridesetih godina XX veka odluka je pala da se Beograd kandiduje za Letnje igre 1948. Ovaj ambiciozni plan obuhvatao je i izgradnju olimpijskog stadiona u Donjem gradu beogradske tvrđave. Čak je i unajmljen glavni projektant, omiljeni arhitekta nemačke vlade, Verner Marks, čoveka koji je bio autor olimpijskog stadiona u Berlinu. Ali, Drugi svetski rat je srušio nade.

Drugi put Beograd je konkurisao 1986. godine za Olimpijske igre u koje su održana 1992. I ponovo su ratni sukobi sprečili ovu nameru, a organizacija Olimpijskih igara poverena je Barseloni.

I dok su olimpijske nade ostale ugašene, olimpijska vatra je ipak tri puta zasijala u Beogradu: za Olimpijske igre 1936. u Berlinu, zatim za OI 1972. u Minhenu i po treći put za Zimske olimpijske igre 1984. u Sarajevu. Dok su drugi i treći prolazak vatre prošli uz uzbuđenje, ali ipak rutinski, prvi je izazvao trzavice koje su zamalo ugrozile učešće Kraljevine na Igrama. 

Simbol mira u smutna vremena

Mada su olimpijska vatra i olmpijska baklja koja putuje svetom i prenosi duh olimpizma danas najprepoznatljiviji simboli Olimpijskih igara, ovaj običaj nastao je dobrih 30 godina posle obnove drevnog takmičenja. Prvi put je olimpijska vatra zapaljena na Igrama u Amsterdamu 1928. godine, a isti svečanost ponovljena je i četiri godine kasnije u Los Anđelesu. 

Ipak, savremeni običaj štafetnog prenošenja baklje od drevne Olimpije do grada domaćina Igara nastao je tek 1936. godine za potrebe Igara u Berlinu. Same igre bile su osmišljene kao najveći sportski događaj tog vremena, tokom koga su je sve podređeno glorifikaciji ideja o zdravom telu i zdravom duhu u najekstremnijem vidu do tada. Sama ideja o štafeti potekla je od predsednika Olimpijskog komiteta Nemačke Teodor Levald, mada se šuškalo da je to učinjeno uz veliko odobravanja rodonačelnika nemačke (i svetske) propagande Josefa Gebelsa. 

Prvobitnim planom bilo je predviđeno da na svom putu od Olimpije do Berlina prođe kroz Grčku, Tursku, Bugarsku, Jugoslaviju, Mađarsku, Austriju i Nemačku. Na putu dugom 3.422 kilometra bilo je tačno toliko nosilaca, po jedan na svakih kilometar. U znak sećanja trkači su imali pravo da zadrže dršku baklje, što će, ispostaviće se, stvoriti određene probleme i teorije zavere. 

Foto: Wikipedia / Bundesarchiv, Bild 146-1976-116-08A / CC-BY-SA 3.0

Proglas koji je potresao sportski svet

Ideja o prolazu štafete kroz Jugoslaviju prihvaćena je sa velikim oduševljenjem od strane ondašnjiih vlasti, koji su tada još uvek u Nemačku gledali sa divljenjem. Sa druge strane, nalazila se liberalna i socijalistička mladež koja je odlučno ustala protiv samih OI i ideja koje su promovisane. U čuvenom proglasu koji je početkom aprila 1936. godine objavljen u Politici iznose svoje razloge, između ostalih i: "Mi smo svesni trgovačko-ratničkog značenja sporta koji će biti zastupljen na Olimpijadi u Berlinu. Zato mi pozivamo sve sportiste iz svih delova Jugoslavije, kojima nije stalo samo do sportske slave, već i do ispravnog shvatanja sportskih ideala da odbiju svoje učestvovanje na Olimpijadi u Berlinu, zajedno sa svim sportskim forumima, organizacijama i klubovima…"

Ova rezolucija izazvala je veliki potres u ondašnjoj javnosti, posebno što je samo nedelju dana kasnije potrvrđeno učešće Jugoslavije na OI. U znak protesta protiv ove odluke, najpoznatiji jugoslavenski fudbaleri odbijaju poziv, što je dovelo do toga da u Berlinu fudbalska reprezentacija ne nastupa.

Ipak, kraj jula se približavao, a sa njim i doček i prenos olimpijske baklje kroz Jugoslaviju, uprkos svemu. 

Nastavak:

Olimpijska baklja po prvi put u Beogradu (2): Ljudska piramida i 15.000 posmatrača