„Zar da mi se ljudi smeju, da to čudo vozi devojka“ – ovako je jedan otac „pozdravio“ polazak svoje kćerke, tada 19-godišnje Kragujevčanke, u pilotsku školu koja je 1939. primila đake u Smederevskoj Palanci. Milka Blaćanin-Hamza je već 4 godine bila članica jedriličarske grupe, ali roditelji očito nisu blagonaklono gledali na nesvakidašnje ambicije svoje kćeri.

Odvažna „gospođa avijatičarka“ 

U tom maniru prošle su i godine između dva rata. Čak i posle završnog ispita na kome je uspešno pokazala šta zna, Milki je jedan od pukovnika prišao i sumnjičavo je upitao – „Da li si ti žensko?“. Otuda je većina pilotkinja ostala na rubovima istorije. Nije im išao u prilog ni Drugi svetski rat, kada su žene svoja retka mesta za avionskim upravljačem ponovo prepustile gospodi.

U tome se okuražila samo jedna – Marija Draženović Đorđević. „Gospođa avijatičarka“, kako joj je glasio nadimak, poreklom je bila iz hrvatskog Borova, a na pilotskoj obuci se zatekla sa samo 14 godina.

Roditelji joj, naravno, o tome ništa nisu znali. Već u svojoj petnaestoj godini postala je i najmlađa turistička pilotkinja u Jugoslaviji, i to baš u godini kada je počeo Drugi svetski rat.

Kada se sukob već zahuktao, Marija se sa porodicom sklonila u Šabac. Batalila je i ambiciju za letenjem, ali ne zadugo. Godine 1944., nekadašnji vazduhoplovci dobijaju poziv da se ponovo odazovu u pilotske baze u Zemunu i Pančevu. Tada devojka od svega 21 leta, na konkurs se odazvala i Marija kao „jedina žena u stroju“.

Nevidljive osvajačice jugoslovenskog neba

Sporadično se Marijino ime pominjalo i u jugoslovenskoj štampi. Pisalo se da je u Kraljevini bila prva ratna pilotkinja, ali je i u takvim navodima ostalo pojedinih „rupa“. Naime, Marija nije imala mnogo šanse spram (muških) pilota, tim pre što su ratni zadaci poveravani isključivo njima.

Mariji zbog toga nije bilo pravo, te je pokušala nagovoriti jednog komandanta da je povede u borbeni let. Ipak, nije ostao nijedan dokaz da je zaista tako i bilo. Moglo se samo nagađati o tome da li je dobila priliku da se pokaže u borbama, iako se zna da je njena letačka knjižica brojala 60 ratnih letova.

Što se toga tiče, sva je prilika da je Marija kao ratna pilotkinja imala prvenstveno kurirska zaduženja. I to se moglo smatrati uspehom, budući da iz prethodnog, Velikog rata, nije upamćeno nijedno žensko ime. Marija je, poput većine pilotkinja, ostala u fusnotama istorije vazduhoplovstva, iako su i žene sada već imale mesto za pilotskim upravljačem: išle su na kurseve, osvajale letačke dozvole i takmičile se u sportskom letenju.

Tako je ostalo sve do 80-ih godina prošlog veka. Žene su najzad i formalno dobile mesto u avijatičarskim školama, a prve među njima bile su Zadranke, inače učenice tamošnje Škole rezervnih oficira avijacije. Počev od te 1984. godine, u Jugoslaviji su stasavale i prve generacije vojnih pilotkinja. Sve do tog trenutka, o njihovim letačkim podvizima su mahom svedočile sačuvane priče, stare fotografije i pokoja retka knjiga i štampana reportaža.

Pročitajte i:

Beograđanke koje su osvajale nebo nad gradom (1. deo) – kako su se dame ušunjale u istoriju avijacije?

Pionirke jugoslovenskog vazduhoplovstva (2. deo) – od ljubavi do životnog opredeljenja