Bila je jesen 1930. kada se u beogradskoj „Politici“ pojavio naizgled običan oglas. Društvo rezervnih letača pozvalo je sve zainteresovane da se prijave u beogradsku pilotsku školu. U pozivu za obuku, inače namenjenu običnom građanstvu, mogla se primetiti i jedna novina. Ovo je, naime, bila do tada retka (ako ne i jedina) prilika da pilotske kape i uniforme obuku žene.

Koja god bi se prijavila, pružala joj se prilika za još jedan upis – u istoriju jugoslovenske avijacije. Završi li trogodišnju obuku, postala bi prva žena u Jugoslaviji koja je letela beogradskim nebom.

Prva od prijavljenih bila je Slovenka Kristina Gorišek. O Zagorki Plećević, drugoj pretendentkinji na pilotsku kabinu, prebiranje po istorijskim arhivima nije iznedrilo nikakve informacije. Treća devojka je bila Danica Dženi Tomić, Beograđanka sa, za to vreme, neuobičajenom letačkom biografijom.

Kristina, Zagorka i Danica: prve tri dame u školskoj klupi za pilote

U vreme kada je poslala svoju prijavu za školu letenja, Kristina Gorišek je radila u jednoj beogradskoj pošti. Mogla je u njoj da se nađe i sasvim slučajno, i to zaslugom izvesnog slovenačkog ministra.

Kristina je, naime, od rođenja živela u malom slovenačkom gradu. Devojka iz obične, ni po čemu uticajne porodice, po završenoj trgovačkoj školi započela je radni staž u trgovini. Istorijski podaci vele i da je izrazila molbu da joj se potraži „pristojno zaposlenje“ – to je, kako se pretpostavlja, izrekla više kao šalu nego što je uistinu mislila, ali je uz intervenciju dotičnog ministra dobila uslišenje molbe.

Tako je Kristina najpre stigla do Beograda, zatim do pošte i, najzad, do pilotske škole. Kao školarka po drugi put, pošla je na časove teorije gde je lekcije delila sa Danicom Tomić. Danici, pak, ovo nije bio prvi susret sa letenjem. O njoj se znalo nešto više nego o trećoj učenici, Zagorki, a opet zahvaljujući jednom uglednom gospodinu.

Major Miodrag Tomić nije bio ministar, ali jeste bio tadašnji upravnik beogradske vazdušne luke. Bio je osim toga i komandant 6. lovačkog puka, a u službi srpskog vojnog vazduhoplovstva već je imao staž od decenije i po. Za majora, između ostalog i učesnika Prvog svetskog rata, bila je udata treća polaznica pilotske škole, Danica Tomić. Zbog lekcija koje je savladavala, a kakve ženama do tada nisu bile „na izvol’te“, Danica se upisala u istoriju kao istinska zaljubljenica u avijaciju.

Prvi put za pilotskom komandom

Kao što nije, po svemu sudeći, planirala da se zadesi u Beogradu, Kristina Gorišek se pomalo neplanirano našla i među prvim Beograđankama koje su sele za pilotski upravljač. Sa svojom školskom drugaricom Danicom (a prošavši pre toga teorijske časove), zadesila se početkom ’30-ih godina i beogradskom nebu pod oblake.

Iako ih nije pre toga bilo da su same upravljale komandama, nekolicina žena se ipak našla na zadnjim sedištima aviona. Negde između 1911. i 1913. godine, nad prestonicom su počeli da lete tadašnji pioniri avijacije. Bilo je to nepunih desetak godina nakon što su braća Rajt ušla u istoriju vazduhoplovstva, a na Balkanu se svojom letelicom prvi provozao Boris Masljenjikov.

Ruski pilot je imao i sopstveni avion, a bio je, kako su ga znali, sin bogataša. O tome je koju reč napisala i beogradska štampa, pomenuvši da se prvi put u Kraljevini Jugoslaviji dogodilo da je i jedna žena putovala avionom.

Pomenulo se i da „čak nije ni bila Srpkinja“, jer je kraj Borisa Masljenjikova letela supruga izvesnog ruskog diplomate. Ali, isti gospodin kasnije je provozao i izvesnu gđicu M. Živković, koja je i zvanično bila prva žena na nebu iznad prestonice.

Ni o njoj se, osim prezimena, nije zabeležilo više detalja. Nema sumnje u to da bi se žene još više sprijateljile sa letenjem avionom, samo da ih u tome nije prekinuo rat.

Neočekivana pionirka letenja

Šest pilota, 4 aviona i 2 balona – toliko je vazdušnih snaga Srbija imala na raspolaganju kada je 1914. godine ušla u Veliki rat. Za žene, koje su tek počele da se „druže“ sa idejom letenja, više nije bilo mesta na suvozačkom sedištu aviona.

Rat je uz to stavio na čekanje još jednu odomaćenu praksu. Početkom prošlog veka, održavale su se i neke vrste okupljanja i svečanosti na kojima su letelice dobijale imena – i ženska i muška, s tim da su takva okupljanja počele da posećuju i žene. I one su bile „kume“ tek imenovanim avionima, ali još su daleko bile od toga da se nađu ispred komandne table.

A onda je, novembra 1932. godine, Kristina Gorišek načinila istorijski let. Bez da je išta slutila, od nastavnika letenja je dobila zadatak da „poleti i pokaže šta zna“. U priličnoj neverici, a videvši zastavicu kojom se davao znak da joj je vreme da poleti, Kristina se tog dana obrela i u istoriji avijacije. Proglašena je prvom ženom koja je na Balkanu i u Jugoslaviji sama letela avionom.

Gorišek je to saznala nakon prvih čestitki: svoj školski let je izvela bez greške, a time neočekivano postala i glavna junakinja nemalog broja reportaža u štampi. Ipak, nisu svi ovaj istorijski trenutak dočekali sa oduševljenjem. Major Miodrag Tomić i njegova supruga Danica uložili su po tom pitanju ljutitu primedbu.

Bravurozni let nad beogradskim aerodromom

Iako je zvanično postala prva dama za pilotskim upravljačem, Kristini Gorišek je pionirsko mesto već bila otela školska drugarica. Dve godine pre upisa u civilnu pilotsku školu, Danica Tomić je „pravila lupinge, što je okretanje aviona u vazduhu, i druge akrobacije“.

Ovo su, još maja meseca 1928. godine, zabeležili reporteri revije „Ilustrovani list“. Danici su posvetili dve strane, izveštavajući o svečanosti upriličenoj na tek otvorenom beogradskom aerodromu. Danica je tog dana pokazala veštine kakve se ne bi očekivale od jedne dame: vinula se iznad provalije duboke 2.500 metara.

I inače su vertikalni obrti avionom slovili za najteže letačke manevare. Uz to, Daničin podvig je ušao u istoriju ne samo zato što ga je izvela žena, već ga je izvela i kao samouka avijatičarka.

Pisani trag o tome je ostao u pomenuotm izdanju „Ilistrovanog lista“, ali ne i u istoriji srpskog vazduhoplovstva. Otuda je za prvu damu na beogradskom nebu (zvanično) proglašena Kristina Gorišek. Kao i titula prvakinje, ni naslovnica „Ilustrovanog lista“ nije pripala Danici, već njenom suprugu, majoru Tomiću.

Kasnije prebiranje po istoriji donelo je još poneka nagađanja: da je Danica svoje akrobacije u vazduhu pokazala kao deo probnog leta. Sve je manje-više ostalo na pretpostavkama, jer su jedine pouzdane – ali (ne)zvanične – tragove o tome ostavili reporteri „Ilustrovanog lista“. Ni o Danici Tomić se, osim njenog podviga, nije mnogo znalo. Njen privatni život, čak i godine i mesto njenog rođenja i smrti, nisu se zadržali u istorijskim beleškama.

 

Nastaviće se...