Svojevremeno Savski trg br. 2 nije bio samo adresa za doček i ispraćaj bližnjih i voljenih. S vremena na vreme to je bila i adresa za aukciju predmeta koji su sa železničkih stanica i vozova završavali u korpi sa etiketom “Izgubljeno/nađeno” i to na opštu radost beogradskog sveta.

Izgubljeno/nađeno na dobošu

Pedesetih godina prošlog veka železnica je bila primarno međugradsko prevozno sredstvo. Vozovi su nemilice hitali po prugama širom ondašnje prostrane zemlje. Gotovo svako je teglio sa sobom neki prtljag, pa je ta velika cirkulacija putnika bila propraćena i (ne)hotice ostavljenim stvarima iza. Kada bi se nakamarisale izgubljene i nađene stvari po železničkim stanicama i vozovima, koje naposletku nisu bile potraživane od strane njihovih vlasnika, pripređivale bi se javne aukcije.

Ko ponudi više

Prva aukcija bila je održana jednog studenog decembarskog jutra 1953. godine. Poprište dešavanja? Nekadašnja Železnička stanica Beograd, preciznije ispred glavnog magacina železničke stanice. Ni mraz koji je štipao obraze i nagrizao prste, ni magla koja se mačetom mogla seći, nisu sprečili grupu Beograđana svih staleža da se okupi, prisustvuje i nadmeće se na prvoj javnoj licitaciji izgubljeno/nađenih stvari.

Dok je nestrpljivo građanstvo kao po naredbi trljalo ruke i cupkalo sa noge na nogu ne bi li se  koliko-toliko ugrejalo, službenici su počeli da iznose predmete. U tačno 8 časova prva aukcija je i zvanično otpočeta i po principu ko ponudi više - njemu ide predmet.

Uz žagor prisutnih, kao na traci ređali su se predmeti svih veličina. Od sitnica, poput šešira i kišobrana, do glomaznih stvari, kao što su bicikli i jarmova. Narod je tih godina zaista svašta ostavljao iza sebe.

Kada se šega izjalovi

Kada bi na red došle nekonkuretne stvari, recimo, baloni i očito prazni kuferi, iz publike čulo bi se grleno negodovanja, uz pokoji zvižduk. Službenik magacina u ulozi aukcionara na sve načine pokušavao je da izvuče što veću cenu, ali, nažalost, čak ni dovitljive dosetke ne bi davale rezultata, iako bi izmalile koji osmeh tu i tamo.

Jedna od takvih stvari bio je i gorepomenuti jaram, koji zbilja nikome nije bio potreban u velegradu poput Beograda, jer odavno njegovim ulicama nije se terala marva. No, među licitatorima zasedio se neimenovani student, koji je ponudio 50 dinara kako bi ispao dasa u društvu. Kako nije bilo drugih ponuda, dotični ne da nije ispao dasa, nego pajac, tj. pajac i ponosni vlasnik volvoskog jarma. Prebledelo lice zbunjenog studenta navelo je sve prisutne na smeh do suza.

Od jutra do večeri

Kada su se svi sito ismejali, licitacija je bila nastavljena. Na kraju, trajala je do kasnih popodnevnih časova, jer toliko je bilo raznih stvari koje su zaboravni putnici izgubili po vozovima i železničkim stanicama.


I tako, sve dok je bilo nepotraživanih izgubljenih stvari aukcije na Glavnoj železničkoj stanici nastavile su da se odvijaju na radost beogradskog sveta, koji je po bagatelnim cenama mogao da se dokopa svakojakih drangulija.