Posađeni na nekoliko beogradskih ćoškova, kraj semafora, znakova i pešačkih zebri, zamišljenom prolazniku bi nametnuli pitanje – služe li ičemu osim zaobilaženju? Doduše, onaj na uglu Njegoševe i Prote Mateje katkad bi progutao komad otpada, a nekome je poslužio i za škrabanje „grafita“.

Tih nekoliko rebrastih stubova, sa kockastim glavama i okruglom „kućicom“ na vrhu, danas podsećaju na čudne naprave sa upitnom svrhom. Uz to, penzionisane su pre 50 godina, dovoljno da mlađim generacijama prećute svoju namenu. Za one koji ne pamte njihov radni staž – a to su svi rođeni od 70-tih godina pa naovamo – teško je zamisliti da se preko ovih stubova nekada moglo telefonirati. Dok ih je još bilo u većem broju, crveni i smeđi telefoni su bili dragoceni asistenti beogradskim milicionerima.

Sporazumevanje na daljinu, večita boljka pozornika  

Za ulicu u kojoj je nekada najviše bilo zanatlija i ljubitelja čašice, Sarajevska je bila poprilično bučna. Ovde se znalo okupiti najviše gradskih mangupa. Redovno su tražili kavgu, što je značilo i redovne intervencije dežurnih patrola.

Mada su zbog kafanskih tuča u Sarajevskoj imali najviše posla, policajaca je sredinom prošlog veka bilo na svim beogradskim ulicama. Jedni su patrolirali na četiti točka, a drugi peške ili na BMW-ovim motorima.

Tako je i cela prestonica bila pokrivena: ako ih ne bi iz Centrale uputili na lice mesta, milicija je gradom krstarila preventivno. Beograd je osim patrola imao i milicionere koji su čuvali manje delove grada – nekada samo gradski trg ili deo ulice. Tako je bilo i u svakom prestoničkom kvartu, kome je SUP dodelio po jednog pozornika. Svako ko bi se tu zatekao a da je sumnjiv ili nepoznat, našao bi se pod budnim okom dežurnog čuvara reda.

Naizgled idealno rešenje za bezbednost na ulicama imalo je i logističku začkoljicu. Dežurna služba je milicionere većinom upućivala na konkretne zadatke. No, ako bi tokom službe ili na licu mesta iskrslo nešto vanredno, Dežurna služba o tome nije mogla direktno da dojavi milicioneru.

Isti problem su imali i pozornici na terenu. Bez pametnih službenih telefona ili makar voki-tokija, nije bilo načina da obaveste Centralu o situaciji na terenu.

Neobične kutije sa telefonima i nove patroldžije u gradu

Da bi rešili problem dojavljivanja, beogradski pozornici su se snalazili na licu mesta. Do polovine prošlog veka, žičani telefoni su bili retkost i u privatnim domovima Beograđana. Imale su ih, međutim, neke od javnih gradskih ustanova, pa su pozornici koji se zateknu u blizini odatle mogli da pozovu Dežurnu službu.

Većina se tako dovijala sve do 50-tih godina prošlog veka, kada su najzad dobili nove asistente. Njima je MUP dodelio poziciju na svim centralnim gradskim ulicama i opštinama. Ovi ćutljivi policijski saradnici su bili visoki oko jednog metra, sa rebrastom „nogom“ posađenom na trotoar. Na njoj se nalazila kutija u kojoj je bio instaliran telefon, a na vrhu je imala crveno trepćuće svetlo.

Mada su zbog kutije podsećali na klasične govornice, ovi stubovi su služili isključivo policijskim pozornicima. Preko njih se sada mogla uspostaviti direktna veza sa Dežurnom službom SUP-a. Kako su neprekidno morali da „dežuraju“ na terenu, i stubove je valjalo dobro čuvati.

Pritom, da bi se osujetili pojedinci koji bi mogli da ih zloupotrebe, telefoni u kutijama su bili zaključani. Ključeve u obliku trougla su imali samo milicioneri, pa ako bi imali nešto hitno da dojave Centrali, više nisu morali pozajmljivati telefone iz obližnjih javnih zgrada.


Nastaviće se...